Frida Kalo: Bol kao jedino plemstvo

0
Foto: Profimedia

Kad si u nekom velikom gradu koji dobro znaš, a otvori ti se neko slobodno vreme, lepo je iskoristiti nešto iz bogate kulturne ponude, kako se to kaže. Ako si negde prvi put, pa bio to i Pariz, Madrid ili Njujork, batali Luvr, Prado i MoMA, nema ničeg lepšeg od besciljnog bazanja po novom gradu i nema te umetnosti koja može da se meri sa otkrivanja ritma grada, njegovog mirisa, duha, tajni i intimnih prizora. Ako pak neki grad već koliko-toliko znaš, ako si tu već bio barem tri puta, ako ti više ne treba mapa i ako koji minut unapred znaš na kakvom ćeš se raskršću naći, onda već vredi navratiti u neki muzej ili galeriju.

VIVA VERO MONTENEGRO: Tako se, eto, meni, u ovu kasnu jesen, u jednom od dana iz prve dekade decembra, ukazalo nekoliko slobodnih sati u Rimu, pa odlučim da posetim izložbu koja se reklamira po onim šarenim hotelskim brošurama. Izložba se zove „Frida Kahlo: Il Caos Dentro“ iliti „Frida Kalo: Haos iznutra“, a postavljena je u galeriji na adresi Via Tirso 16, dok je kao kustosi potpisuju Kjara Fragala, Ecio Pagano, Marija Roso i Serđo Uribe. To je tamo negde iznad Via Veneto i parka Vile Borgeze.

Rimska izložba o čuvenoj meksičkoj slikarki, otvorena do 29. marta 2020. godine, predstavlja njen život, delo i baštinu na višestruko intrigantan način. Takođe, ona može da služi kao primer kako se uz pomoć dobre ideje mogu praviti izložbe prilagođene savremenom trenutku i duhu vremena…

Lep je dan, lepo prepodne. Penjem se polako, zagledam ponegde prezimena na interfonu, znaju biti kao pesma: Riči, Maruči, Luberti, Koluči, Magaloti, Fero, Pekora, Eramo, Marčelo, Flavia, Delamiko. Nekad tako pomisliš da neko ko živi u jednoj takvoj zgradi, na takvom nekom rimskom uglu, ne može biti sumoran i nesrećan. A onda se setiš kako Šopenhauer cinično odbacuje svaku vrstu zavisti tog tipa: mnogo toga je lepo gledati i zamišljati, ali to ne znači da je lepo to biti. Ono što imaš lako počneš shvatati zdravo za gotovo, to je to ljudsko prokletstvo.

U parku Vile Borgeze su veliki kipovi Bajrona i Getea, ali i Njegoša. A iznad parka je masa ulica koje nose imena po italijanskim kompozitorima, onako kako se na Banovom brdu ulice zove po ruskim piscima. Bude mi drago kad naiđem na ulicu Đuzepea Tartinija. Ovaj kompozitor je rođen u Piranu, po njemu se zove najlepši piranski trg. Jedan internetski entuzijasta napravio je kartu Evrope i sa svakom evropskom zemljom povezao najčuvenijeg čoveka rođenog u toj zemlji. Ne znam kako je merio čuvenost, ali lista je mnogo zanimljiva, pa je najčuveniji čovek rođen u Bosni – Gavrilo Princip, u Srbiji – Konstantin Veliki, a u Sloveniji – Đuzepe Tartini. U Hrvatskoj i Makedoniji pobeđuju Dioklecijan i Justinijan, ali nikako ne mogu da se setim koga je izabrao za Crnu Goru…

Priču Muharema Bazdulja o poseti rimskoj izložbi o čuvenoj meksičkoj slikarki, kao i tome kako ga je ta izložba inspirisala, čitajte u novom Nedeljniku koji je kioscima od 9. januara.

Naslovna strana novog Nedeljnika