Fric i Dobrila: Raj na zemlji

Onda je Mate rekao: „Kada bi mi samo objasnio zašto si poneo Bibliju sa sobom, a nisi ni svetlo upalio?“ Onda je Fric rekao: „Otac Fric ne objašnjava.“ Onda je Mate rekao: „U redu, drugo pitanje, kada si se najviše osećao kao promašen čovek?“

0
Fotografija: Nebojša Babić

Bila je nedelja, osam sati ujutru, Mate se probudio, ustao je sa kauča, krenuo je ka kupatilu, udario je desnim ramenom vrata od trpezarije pa se od udarca zateturao u hodniku, nije nikako mogao da otvori oči, i dalje su mu bile skoro zatvorene, otvorio je vrata od kupatila, nije ni upalio svetlo, i u mraku je zakoračio ka ve-ce šolji, ali tu je zakačio nogom o nešto tvrdo i veliko, sapleo se i strovalio se na pod ispod lavaboa. Ono što je bilo zanimljivo jeste da Mate ni reč nije izgovorio, niti je bilo kakav glas ispustio.

Polako se pridizao sa poda, jednom rukom se uhvatio za ivicu kade, drugom za ivicu lavaboa, i uspravljao se, a onda se začuo Fricov glas iz mraka: „Dobro jutro, sine moj, ko baulja po mraku, saplete se o Bibliju.“ Tu je Mate vrisnuo preplašeno, poskočio je i napravio dva koraka unazad i upao je pravo u kadu, na glavu. Onda se čuo Fricov glas: „Nadam se da si konačno progledao.“ Onda je Mate rekao: „Ne samo što sam progledao, nego sam se i upišao.“ Tu je onda Fric rekao: „To često ide zajedno.“ Onda je Mate iz kade rekao: „Je l’ bi mogao bar da upališ svetlo, molio bih te?“ Onda se Fric podigao sa šolje, napravio dva-tri koraka, upalio je svetlo, i vratio se nazad na šolju. I tada se sve lepo videlo: Matina leva noga je bila prebačena preko ivice kade, ostatak tela je bio unutra, glava mu je virila i oči su mu konačno bile širom otvorene, na sebi je imao majicu na kojoj je pisalo ‘Svako može da bude dobar svakome. Mate’. Fric je sedeo na šolji, pušio je cigaretu i obavljao veliku nuždu, a na podu ispred njegovih nogu nalazila se velika Biblija i pored nje pepeljara i čaša sa vodom. Na sebi je imao samo majicu na kojoj je pisalo ‘Odreci se života po svojim nagonima, da bi živeo slobodno po svome duhu. Fric’. Onda je Mate rekao: „Zaista si se doterao za veliku nuždu.“ Onda je Fric rekao: „Dajem sve od sebe, sine moj.“ Onda je Mate rekao: „Kada bi mi samo objasnio zašto si poneo Bibliju sa sobom, a nisi ni svetlo upalio?“ Onda je Fric rekao: „Otac Fric ne objašnjava.“ Onda je Mate rekao: „U redu, drugo pitanje, kada si se najviše osećao kao promašen čovek?“ Onda je Fric povukao dim, ugasio je cigaretu u pepeljaru, pa je proturio opušak između nogu i bacio ga u šolju, pa je rekao: „Otac Fric ne želi da bude aktivan u tvojim ispovestima, iako i dalje prepun mana, on je svoju promašenost odavno izbrisao.“ Tu se onda iznenada začulo zvono na vratima, ali se ni Fric ni Mate nisu ni pomerili, samo su nakratko pogledali jedan u drugog. Onda se zvono čulo ponovo, pa je Mate rekao: „Ovo je sigurno onaj Poštar.“ Onda je Fric rekao: „Ili komšija Profesor filozofije.“ Onda je Mate rekao: „A može da bude i komšija Kinez Li.“ Onda je Fric rekao: „A možda je i Sestra malog deteta.“ Onda se zvono na vratima opet začulo, pa je Mate rekao: „Možda će se Dobrila probuditi i otvoriti vrata?“ Onda je Fric rekao: „A možda se i neće probuditi.“ Tu se onda Mate zagledao u plafon, pa se zamislio, pa je rekao: „Meni je udobno ovde u kadi, ja ne ustajem.“ Onda je Fric zapalio još jednu cigaretu, pa je rekao: „Ja ovde imam sve što mi treba, a nisam još završio sa nuždom.“ Onda se ponovo začulo zvono na vratima, i to nekoliko puta skraćeno, i jednom produženo. Onda je Fric rekao: „Koliko je samo upornost često uzaludna i besmislena, a da toga nismo svesni.“ Onda je Mate rekao: „Neverovatno je da čovek u sebi nema meru kada treba da odustane.“ Tu se onda opet čulo zvono, ali i nekoliko udaraca rukom o vrata, prvo kao kucanje savijenim prstom, a onda i jako lupanje šakom i pesnicom. Onda je Mate rekao: „Šta god da je u pitanju, i koliko god da je važno, ne treba biti navalentan i dosadan, a pogotovo ne treba biti nametljiv, to je moje mišljenje.“ Onda se Fric ućutao, zacrveneo se u licu i zgrčio se, pa se čulo kako je nešto glasno pljusnulo u vodu pod njegovim dupetom, u ve-ce šolji. Onda je Fric radosno rekao: „Konačno!“ Tu se onda na vratima kupatila pojavila Dobrila, jela je jabuku, a na sebi je imala belu spavaćicu na kojoj je pisalo ‘Kada ti se pridruži neko ko nije mudar, strpljivo uživaj u zabludama koje slušaš, i odmaraj se od svojih’. Onda je Dobrila ugledala Matu kako upišan leži u kadi i odmara se, pa je videla Frica kako briše dupe toalet papirom, pa je onda Dobrila čučnula i sela na prag od kupatila i nastavila da jede jabuku, pa je rekla: „Je l’ vas dvojica ne čujete kako neko zvoni i lupa po vratima?“ Tu je onda Mate rekao: „Ja jesam nešto načuo.“ Onda je Fric rekao: „Ja ništa nisam čuo.“ Onda se iznenada čuo glas Poštara koji je ljutito viknuo: „A šta da sam imao nešto hitno i važno da vam uručim?!“ Onda je Fric rekao: „Stvarno, Poštare, šta bi onda bilo?“

***

Kolumna Srđana Valjarevića iz prošlog broja Nedeljnika, novu priču čitajte u novom Nedeljniku koji je na kioscima od četvrtka 31. marta.