Forin polisi: Netanjahua bi valjalo uporediti sa Vučićem. Njihova politika izigravanja žrtve je opasna

1
Foto Profimedia, Profimedia

Oni koji kritikuju izraelskog premijera Benjamina Netanjahua dugo su ga upoređivali sa neliberalnim nacionalistima poput Donalda Trampa i Žaira Bolsonara i “strongmenima” Viktorom Orbanom i Erdoganom. Ali da bi se u potpunosti shvatila Netanjahuova sposobnost da preživi i u situacijama u kojima mu ništa ne ide u prilog i sve je protiv njega valjalo bi uporediti ga sa drugim liderom, Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije, piše Forin Polisi (Foreign Policy).

Autor ovog teksta je Dalija Šajndlin, politički konsultant, u čijoj biografiji se između ostalog navodi da je do 2014. godine bila u prilici da u različitim periodima radi na istraživanjima i za Srpsku naprednu stranku i za Demokratsku stranku u Srbiji.

U tekstu se navodi da i Netanjahu i Vučić pokušavaju da upravljaju nerazrešenim konfliktima u kojima se zemlje na čijem se čelu nalaze smatraju agresorima.

Obojica su političke karijere započeli kao propagandisti koji su dobro naučili kako da svoje zemlje svetu predstave kao žrtve. Obojica su, takođe, savladali narativne veštine kojima se koriste da sebe predstave istovremeno kao žrtve i spasitelje.

Srbija je kao i Izrael mala zemlja sa velikim problemima koja još uvek živi u senci svirepog rata. Poslednji – vođen 1999. godine oko Kosova, kada je zemlju bombardovao NATO – nikada nije rešen.

U tekstu se navodi da se Vučić istakao u političkim krugovima u vreme raspada Jugoslavije. Tek što je napunio 28 godina postao je ministar informisanja u vreme tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, svega tri godine posle masakra u Srebrenici. Tri nedelje pre nego što je preuzeo funkciju, srpske snage pokrenule su dvodnevni napad na Kosovu usmrtivši desetine civila. Srbija je privukla pažnju međunarodne zajednice, imala je štošta da objasni, a Vučić se brusio braneći Beograd pred stranim silama.

Netanjahu je takođe započeo svoju diplomatsku karijeru u vreme krize u kojoj je Izrael bio pozicioniran kao agresor: Prvi libanski rat 1982. godine. Imao je 32 godine kada je postao zamenik u izraelskoj ambasadi u Vašingtonu. Ubrzo potom izraelske snage dopustile su da saveznička libanska milicija izvrši masakr nad civilima u dva palestinska izbeglička kampa. Čitav svet bio je u šoku. Netanjahu je potom postao ambasador Izraela u UN gde je od 1984. do 1988. objašnjavao izraelsku okupaciju južnih teritorija Libana, kao i Palestine.

Obojica su pred svetom insistirala na tome da je agresija opravdana zato što su njihovi narodi žrtve. Vučić je tvrdio da je neophodno da se srpska vojska bori protiv Oslobodilačke vojske Kosova koja je smatrana terorističkom organizacijom; Netanjahu je tvrdio da Izrael vodi rat za opstanak protiv terorizma. Obojica su kritikovali zapadne medije zato što su klevetali Srbiju odnosno Izrael i osuđivali medijske organizacije zbog propagandnog sadržaja.

Netanjahu je izgubio izbore 1999. godine, a Vučić je posle Miloševićevog pada 2000. izgubio posao. Obojica su međutim brusili svoje veštine dok su mirno čekali svojih pet minuta. Do trenutka kada su se vratili na vlast – Netanjahu 2009. kao premijer, a Vučić 2012. kao zamenik predsednika vlade – obojica su već počeli da predstavljaju sebe kao žrtve koje će prevazići pritiske međunarodne zajednice i lokalne interese kako spasili svoju naciju.

Nakon što je Netanjahu ponovo preuzeo vlast u Izraelu, međunarodni mediji ponovo su postali neprijatelji. Kada je izraelski komandos 2010. godine u Gazi ubio 10 turskih državljanina, Erdogan – koji je u to vreme obavljao funkciju premijera Turske – nazvao je žrtve mučenicima, a svetski mediji osudili su napad. Netanjahu je iz inostranstva požurio u Izrael gde je sazvao vanrednu konferenciju za štampu na kojoj je rekao da se Izrael “suočava sa napadom međunarodnog licemerja – i to ne prvi put”. Tim rečima uspeo je da u Izraelu incident pretvori kao napad na zemlju.

Tokom narednih nekoliko godina Netanjahu je neprekidno insistirao na tome da strani mediji – UN i svi drugi koji su javno kritikovali njegovu vladu – pokušavaju da “delegitimizuju” Izrael. Izraelci su se, zapravo, držali ideje da su David, a ne Golijat. Prepredeni Netanjahu koji je umeo sa rečima, sa svojim uglađenim engleskim, bio je njihov spasitelj, onaj koji je zemlju branio od svih navodnih neprijatelja, od Erdogana do Njujork tajmsa.

U Srbiji je nerešeni status Kosova i srpske manjine koja na Kosovu živi, takođe podstakao narod da svoju zemlju posmatra kao večitu žrtvu. Brutalni ratovi iz devedesetih u Srbiji se i danas doživljavaju kao neophodni; oni su služili da zaštite srpski živalj u drugim republikama koje su sa Srbijom činile Jugoslaviju. Često se doživljaj rata meša sa ranijom istorijom kada su hrvatske ustaše za vreme Drugog svetskog rata sprovodile nasilje protiv Srba. Istraživanje OEBS-a iz 2011. godine pokazalo je da čak 69 odsto Srba smatra da su upravo Srbi preživeli najveću štetu u ratu, navodi se između ostalog u ovom tekstu.

Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju u Hagu je tokom dvehiljaditih solio tu ranu; većina ratnih zločinaca koju je sud gonio bili su Srbi. Iako su strani posmatrači podržali doživotne kazne zatvora za Ratka Mladića i Radovana Karadžića zbog zločina u Bosni, njih dvojica se u rodnom kraju doživljavaju kao heroji. Kada je Karadžić prvobitno osuđen 2016. godine, Vučić je rekao: “Nećemo nikome da dozvolimo da gazi Srbe zato što su Srbi.”

Istinska politička briljantnost Vučića i Netanjahua ogleda se, međutim, u njihovoj sposobnosti da žrtva-pobednik narativ predstave kao ličnu priču. Kada se Vučić vratio u žižu političke javnosti, brže bolje je svima stavio do znanja da neko hoće da ga ubije. To nije nemoguće iz prostog razloga što Balkanci imaju bogatu tradiciju političkih atentata koja se nastavlja do danas. Vučić je udario i na jednog od glavnih oligarha u zemlji, Miroslava Miškovića, kako bi dokazao da vodi borbu protiv korupcije. Time je u očima javnosti prvi put postao heroj, ali i potencijalna meta podzemlja.

Pošto je postao premijer 2014. godine, Vučić je uspostavio neposredniji uticaj na medije. Mediji su počeli da se neprestano bave zaverama protiv njega, a naslovi u tabloidima pod njegovom kontrolom vrištali su da političke sile žele da ga se reše, da ga ubice čekaju u zasedi u svakom ćošku i da atentatori kuju zaveru da ga raznesu bazukom.

Sa Netanjahuom nije mnogo drugačije. Kada je izraelsko tužilaštvo saopštilo da će ga goniti zbog niza optužbi za korupciju, Netanjahu je rekao: “Lov na veštice protiv mene nikada ne prestaje. Prosuli su moju krv, a sada žele da prospu krv moje žene.”

Najveće narativno dostignuće lidera kao što su Netanjahu i Vučić je predstavljanje sebe kao žrtve koju progone zbog odanosti narodi i zemlji. Optužbe za korupciju, nepotizam ili autoritarne taktike, prema ovoj logici, samo su oružje koje neprijatelji koriste za napad.

Vučić je imao lak prolaz kada je udario na oligarhe. Sada se svaka politička pretnja predstavlja kao delo i zavera tajkuna, privatnika i stranih aktera – ne računajući, naravno, strane investitore koje je sam doveo, a koje brani kao krucijalan izvor ekonomskog rasta.

Netanjahu takođe insistira na tome da ga napadaju zato što je odan svojoj zemlji. Medijska istraga 2008. godine pokazala je nepropisno finansiranje putovanja na koje Netanjahu otišao za vreme Libanskog rata 2006. godine. On je tada odgovorio da je reč o “političkom progonu usmerenom protiv njega”, a kada je izraelska policija zatražila da se protiv njega podigne optužnica početkom 2018, Netanjahu je građanima rekao: “Vi znate da sve što radim, radim sa samo jednim ciljem: dobrobit zemlje.”

Netanjahu i Vučić koriste iste taktike kada je reč o spoljnim pritiscima, naročito sa Zapada. Kada je američka vlada saopštila da je razočarana zato što se Netanjahu protivio ustupcima u pregovorima sa Palestinom 2014. godine, Netanjahu je rekao: “Anonimne figure me napadaju samo zato što branim bezbednost Izraela.” Njegova lična borba je pitanje nacionalnog opstanka.

Vučić je preuzeo predsedničku funkciju 2017. godine, dok se Netanjahu pripremao da uplovi u četvrti mandat zaredom (peti ukupno) ove godine pre nego što su pregovori o sklapanju koalicije propali. On će se ponovo kandidovati na izborima u septembru.

Obojica se hvale dostignućima na upravo onim poljima na kojim “strongmeni” i populisti briljiraju: pozitivni makroekonomski indikatori, poboljšana integracija u globalnu ekonomiju, diplomatski uspesi i impresivni infrastrukturni projekti. Obojica su, međutim, iskoristila svoje pozicije moći da unazade demokratske i liberalne institucije. Oni vrše pritisak na medije, napadaju ih i kontrolišu, a one koji ih kritikuju delegitimišu kako bi konsolidovali moć.

Obojica, međutim, uživaju podršku baze pristalica koji se diče njihovim dostignućima, iako prosečni građanin od njih nema nikakve koristi. Za nezaposlenog Srbina ili Izraelca koji jedva da imaju da plate kiriju, uspesi njihovih lidera simbol su nacionalnog trijumfa. Birači su spremni da žrtvuju nekoliko liberalnih ideja u zamenu za jednu takvu pobedu.

U Srbiji se od decembra 2018. godine održavaju demonstracije. Jedina stvar koja ih sprečava da budu efikasni je ideološka kakofonija; među demonstrantima su i ultranacionalisti i liberali. Svi, ipak, dele jednu stvar: bes prema Vučiću i odbijanje njegovih antidemokratskih taktika.

Masovni protesti održavaju se i u Izraelu. U decembru 2017. godine izraelski parlament je želeo da raspravlja o zakonu kreiranom sa ciljem da se lično Netanjahu zaštiti dok policija vršlja po optužbama za korupciju. Zakon je izazvao spontane demonstracije na kojima se zahtevalo da Netanjahu izmeni nacrt. Ove godine, krajem maja, više od 100.000 ljudi okupilo se u Tel Avivu na protestu protiv Netanjahua koji je zahtevao da budući koalicioni partneri podrže pravne mere o ličnoj zaštiti u njegovom sledećem mandatu.

I Vučić i Netanjahu sada se, možda, nalaze na prelomnim tačkama. Kada napad na institucije više ne izgleda baš kao samožrtvovanje, već kao širenje lične moći, i kada se ustanovi da lider ipak postupa u skladu sa ličnim interesima umesto državnim, ona fasada žrtve i spasitelja mogla bi da se uruši kao kula od karata. Ovaj narativ je omogućio uspon obojice lidera – ali uloga žrtve im neće vršiti posao zauvek.

1 KOMENTAR

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime