“Evakuacija” i “izlaz”: Kako su nacisti tepali smrti i ko je čovek koji je stvorio nacistički rečnik

0
Vincent Tullo for The New York Times

Nisu čekali da se rat završi.

U avgustu 1944. godine, sovjetske trupe su očistile istok Poljske od nacista, a grupa jevrejskih intelektualaca krenula je u potragu za istinom o strahotama koje su im oduzele voljene. Želeli su dokaze.

Među njima je bio u Nahman Blumental, filolog koji je tečno govorio čak desetak jezika, između ostalog i hebrejski i francuski. Izbegao je u Sovjetski Savez, a po povratku je saznao da su njegova supruga Marija i sin Arijel ubijeni. Mesta koja su nekada vrvela životom i Jevrejima, sada su bila opustošena. Čitav njegov svet je nestao.

Da bi pronašao neki smisao u svemu, Blumental je osnovao Centralnu komisiju za jevrejsku istoriju. Grupa je transkribovala svedočenja 3.000 preživelih između 1944. i 1947. godine, pretresla nacističke dokumente i uspela da očuva tek fragmente svakodnevnog života u koncentracionim logorima.

Blumental je sakupljao reči.

U svakom nacističkom dokumentu sa kojim se susreo, zaokružio je i podvukao naizgled bezazlene reči poput “Abgang“ (izlaz) i “Evakuierung” (evakuacija). Znao je šta su one zapravo značile u birokratskoj formi: bile su eufemizmi za smrt. Odlučio je da otkrije sve načine na koje su nacisti zloupotrebljavali nemački jezik kako bi prikrili mehanizme masovnih ubistava.

Institut za jevrejska istraživanja YIVO u Njujorku nedavno je došao u posed Blumentalove lične arhive sačinjene od preko 200.000 dokumenata koji su skupljali prašinu od njegove smrti 1983. godine. U jednoj fascikli nalazile su se pesme koje su Jevreji pisali u getima i logorima, a koje su mu izdiktirali oni koji su preživeli. Među pronađenim stvarima bio je i komad kože sa cipela njegovog sina.

Svi predmeti su, međutim, u drugom planu pored hiljada poruka ispisanih sićušnim rukopisom. Na svakoj se nalazi nekoliko rečenica i etimologija određenih nemačkih reči – njihovo originalno i preneseno značenje.

Blumental je stvorio nacistički rečnik.

“Za njega je suočavanje sa iskustvom rata bilo jednako lično koliko i spoljno“, kaže Džonatan Brent, direktor YIVO. “Njegove beleške, zato, sadrže najintimnije stvari koje se mogu zamisliti, ali i lingvističku mrežu nacizma.“

Blumental se nadao da će njegov leksikon koristiti sudovima nakon rata, krajem četrdesetih. I sam je učestvovao u tri suđenja kao svedok saradnik. Takođe je mislio o budućnosti: dokazi o genocidu u dokumentima koji su ostali iza nacista biće beskorisni ukoliko se ne mogu dešifrovati.

Zato je Blumental 1947. godine objavio “Slowa niewinne“ (“Nevine reči“), a prvobitno je planirao da njegov rečnik ima dva dela. Nikada nije dovršio drugi deo, ali njegove beleške ilustruju način na koji je projekat metastazirao s vremenom pošto je Blumentalu bivao omogućen pristup novootvorenim nacističkim arhivama.

On je, poput drugih članova komisije, svoje posleratno istraživanje sprovodio naučno i metodično, ali se nikada nije radilo samo o nekakvom istorijskom priručniku; želeo je da zabeleži sećanje na stradale.

Među njegovim beleškama nalazi se primer toga kako se njegovo istraživanje neprestano prepletalo sa njegovim ličnim bolom. On je 1948. godine otputovao u selo u kojem su njegova supruga i sin ubijeni u junu 1943. Blumental je došao noseći svoj notes, sa namerom da razgovara sa meštanima koji su svedočili ubistvu. Marija i Arijel su se skrivali kada ih je uhapsila poljska policija. Nacistički oficir ih je odveo na lokalno jevrejsko groblje i usmrtio ih hicima iz pištolja.

Blumental je u svojim beleškama transkribovao različite priče o ovom ubistvu, događaju koji su, kako mu je rečeno, “svi gledali”.

Prema rečima jednog svedoka, zapisao je: “Ona je tražila da prva bude ubijena. Nije želela da gleda kako joj umire dete. Nije želela da se skine. Dete je počelo da plače: ‘Mama, mama, gde je mama.’ On je pucao. Pucao je u dete, pucao je jednom i ranio ga, pucao je drugi put i ubio ga. Dete je vrištalo. Moja supruga sahranjena je bez odeće. Moje dete je sahranjeno obučeno.”

Na osnovu njegove istrage, policajci koji su uhapsili Mariju i Arijela su uhapšeni 1950. godine.

Komisija je opstala svega nekoliko godina, a potom ju je razrešila poljska vlada koja je 1947. godine osnovala Jevrejski istorijski institut. Blumental je imenovan za prvog direktora. Rad instituta bio je, međutim, ograničen zahtevima Komunističke partije, te je većina prvobitnih članova, uključujući i Blumentala koji je imigrirao u Izrael, ubrzo napustila institut. Ostatak svog života je posvetio istraživanju Holokausta.

Njegove lične beleške i dokumenti koje će YIVO digitalizovati institutu je poklonio Miron Blumental, Blumentalov sin rođen 1954, jedanaest godina pošto je Arijel ubijen.

On je u beleškama svog oca video čoveka koji se borio sa sopstvenom bespomoćnošću, čoveka koji se opsesivno posvećivao svakom nagoveštaju dokaza o zločinima, pa i onom najefemernijem od svih stvari – rečima.

“Sve što je znao je nestalo”, rekao je Miron Blumental. “Držao se svih tih detalja kao dokaza da su oni postojali. Podigao im je spomenik na jedini način na koji je umeo. Nije postigao ništa drugo u praktičnom smislu. Nije mogao da vrati vreme niti bilo koga od njih.”

Piše Gal Bekerman

© 2019 The New York Times

Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 11 juna.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime