“Džo je bila sve što sam ja želela da budem”: Zašto su važne “Male žene”

0
Prvo izdanje knjige objavljeno 1868. godine

Iako najnovija filmska adaptacija “Malih žena“ sada privlači pažnju, klasik Luize Mej Olkot iz 19. veka uticao je na žene u književnosti generacijama. Njujork tajms je razgovarao sa nekima od njih o tome šta za njih ovaj roman znači. U nastavku su uređeni odlomci njihovih odgovora.

Hulija Alvarez

“Male žene“ je bila moja omiljena knjiga na engleskom. Moje sestre i ja smo je otkrile nedugo pošto smo stigle u ovu zemlju. To je bila jedina knjiga koju smo ikada pročitale o porodici četiri sestre, kakva je bila naša. Nismo mogle da se zasitimo tih snažnih, živahnih, izdržljivih Marč devojaka. Kakav precizan portret sestrinstva i kompleksnosti koju nosi! Kakva značajna priča za nas u prelomnim trenucima naših života kada se i mi suočavamo sa toliko promena, gubitaka i sloma izvesnosti koje smo poznavale.

Marč devojke su bile bele Novoengleskinje, a mi tek pristigle izbeglice iz diktatorske Dominikanske Republike, ali su se tu sve razlike završavale i počinjale neobične sličnosti – počev od naših imena. Prva slova imena Marč sestara bila su ista kao naša, istim redom po rođenju: Margaret-Meg/Mauri, Džo/Džulija; Elizabet-Bet/Estela; Ejmi/Ena. Naše ličnosti i strasti su se poklapale sa likom čije smo ime nosile.

Mnogo pre “multikulturalne literature“, pre nego što smo mogle da naša lica i tradicije i istoriju pronađemo u američkoj književnosti, svoj odraz smo pronašle ovde. Roman me je prosvetlio moćnom porukom da su priče ono što delimo sa drugim ljudima, porodicama, sestrama – čak i priča koja nije bila direktno o nama. I obrnuto, to je značilo da će jednog dana čitaoci iz drugih sredina moći da se pronađu u mojim pričama.

Sonja Sančez

Identifikovala sam se sa Džo, glavnim likom “Malih žena”, ne samo zato što je bila nezavisna, već i zato što je htela da bude pisac. Živela je u velikoj porodici, ali je uvek bila sama, mislila sam, sa svojim rečima usred svega – baš kao što sam i ja bila sama u maloj porodici sa jednom sestrom. Poznavala sam i delila njen duh, i smejala sam se i osmehivala uvek kada je izgovarala svoje reči nezavisnosti i buntovništva.

Iz nove filmske adaptacije romana Luize Mej Olkot – “Little Women” (Wilson Webb/Sony Pictures)

Dženifer Vajner

Teško mi je da zamislim bilo koju ženu pisca koja nije sebe videla u Džo Marč. Džo je pametna, tvrdoglava, nespretna i nikada se nije uklapala; voljena sestra i ćerka koja je poznavala sopstveno srce i umela da bude hrabra, ne samo za svoju porodicu već i u ime sopstvenih ambicija. Džo je bila sve što sam ja želela da budem kada odrastem.

Makar Džo iz prvog dela.

Džo iz drugog dela, kako su čitaoci slomljenih srca saznali, odlazi u Njujork. Živi u pansionu, radi povremeno kao guvernanta i zarađuje dolar po tekstu za svoje “đubre”, kako ga je nazivala. Ipak se osećala kao bogata žena.

Ali je jagodice prstiju uflekane mastilom odaju kao pisca drugom stanaru pansiona, profesoru Fridrihu Baeru. Profesor Baer je savršen za Džo, osim onoga kad joj govori da je njeno životno delo smeće.

Džo je saglasna sa njim i baca svoje pisanije u vatru. Onda se udaje za svog kritičara, ostavlja olovku i povlači se da živi uz njega.

Za čitaoce je to kao ogromna izdaja. Ja sam imala sreće, pošto me je to pripremilo na ono što će se dogoditi kada sam i sama postala pisac popularne fikcije. Baerova kritika – ovo je smešno, ulagivački, opasno; ovo nije prava književnost – mogla je da se iz 19. prenese na 21. vek. Za svaku uspešnu književnicu, u svakom dobu, izgleda, postoji jedan profesor Baer negde u blizini koji čeka da joj objasni šta se kvalifikuje kao književnost i zašto njen rad to nije.

Okolnosti u životu Luize Mej Olkot pomogle su mi da donekle shvatim Džoinu kapitulaciju. Kao i sam život, komplikovano je, ali komplikovano na način da poziva na beskonačna tumačenja i reinterpretiranja.

Ja nisam jedina književnica koja je napisala svoju Džo, i mislim da će biti još mnogo takvih kao što je bila one koje ćemo pratiti. Šta god napravili od njenog odraslog života i braka, tvrdoglava, ambiciozna Džo će živeti i inspirisati generacije devojčica koje će tek doći.

Piše Konsepsion de Leon

© 2019 The New York Times