U jesen 1996. napunio sam dvadeset dve godine. Pohađao sam treću godinu studija istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Do tog vremena nisam bio aktivan u politici. Ipak, iako krajnje podozriv prema strankama demokratske opozicije, bio sam oštar, kategoričan i ekstreman protivnik režima Slobodana Miloševića.

Zanimljivo, bez ličnih motiva ili nekakvih opozicionarskih porodičnih tradicija, moje neslaganje sa režimom poticalo je iz 1990. godine. Tada me je opredelilo samovoljno i autokratsko ponašanje Slobodana Miloševića i njegove partije, utoliko nerazumljivije što je u to vreme on nesumnjivo još uvek uživao podršku narodne većine. Moje protivljenje režimu pojačano je kada je 1991. tenkovima zaustavljen devetomartovski narodni bunt, a haos građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni podstaknut i produbljen od strane režima.

Glavni odbor Studentskog protesta 1996/1997. Sala 101 Filozofskog fakulteta. Fotografija iz privatne arhive Čedomira Antića

Privredni slom iz 1993. godine i licemerna politika prema Srpskoj Krajini i Srpskoj između 1993. i 1995. učinili su me neprijateljem režima. Posle ratova, zločina, narodnog stradanja, sankcija, bede, sloma srpskog društva, korupcije i opšte kriminalizacije, Dejtonski mir i promovisanje Slobodana Miloševića u mirotvorca i druga SAD na Balkanu doveli su do potpune frustracije svakog onog ko je makar i malo voleo demokratiju i svoju zemlju. Tiranin je učinio sve zlo koje stigao, pa se udružio sa neprijateljima naroda – i sve mu je to naizgled prošlo. Bio sam jedan od stotina hiljada ogorčenih, nepomirljivih i krajnjih protivnika Miloševićevog režima.

Zimski semestar 1996. godine zatekao je Beogradski univerzitet u potpunom miru. Nezavisne studentske organizacije jedva da su postojale. Rektor Dragutin Veličković, koji je bio nametnut univerzitetu posle protesta iz 1992. godine, dobio je posle dve godine glatko i bez protivljenja novi mandat. Student prorektor i predsednik Saveza studenata bili su članovi vladajućih partija. Nekoliko meseci ranije, tokom proleća 1996. godine, gotovo niko se nije suprotstavio obnovi režimskog Saveza studenata na Filozofskom fakultetu, bastionu studentskih protesta iz 1991. i 1992. godine.

Drugi krug opštinskih izbora dočekao sam kao kontrolor na jednom biračkom mestu. Jedan moj kolega sa studija bio je član Demokratske stranke (DS) i kandidat Koalicije „Zajedno”. Susret sa ostalim članovima biračke komisije ukazao mi je na tragičnu podeljenost tadašnje Srbije

Savezni i lokalni izbori održani 3. novembra 1996. bili su prvi izbori na koje je režim Slobodana Miloševića izašao posle završetka rata u Bosni. Pored ratnog poniženja, zločina i kriminala, propasti reformskog Avramovićevog programa i opšteg nezadovoljstva, režim je uspeo da nametne izborne uslove, osujeti potpuno ujedinjenje opozicije i odvrati Dragoslava Avramovića od namere da stane na čelo opozicione koalicije. Prvi krug izbora doneo je trijumf Koaliciji SPS-a, JUL-a i Nove demokratije. Imali su većinu u Veću građana Savezne skupštine i najbolji izborni rezultat od 1990. godine.

Čak i u Beogradu, gde će samo dve nedelje kasnije u drugom krugu opštinskih izbora trijumfovati Koalicija „Zajedno”, režimske partije postigle su gotovo za trećinu bolji rezultat. Koalicija „Zajedno”, koja je od svog nastanka, šest meseci ranije, prolazila kroz nekoliko faza raspadanja, jedva je preživela ovaj poraz. Ipak, pobeda u drugom krugu bila je očekivana. Najavio ju je Zoran Đinđić kada je tokom leta objavio da se sprema da postane gradonačelnik Beograda, mada je u javnosti to očekivanje svakim danom delovalo sve manje izvesno.

Falsifikovana skupština staleža

Drugi krug opštinskih izbora dočekao sam kao kontrolor na jednom biračkom mestu na Novom Beogradu. Jedan moj kolega sa studija, drugar iz vremena kada smo pokušavali da osujetimo organizovanje marionetskog Saveza studenata, bio je član Demokratske stranke (DS) i kandidat Koalicije „Zajedno”. Susret sa ostalim članovima biračke komisije ukazao mi je na tragičnu podeljenost tadašnje Srbije. Predsednik komisije, zašao u sedamdesete godine, pričao je sve vreme tokom glasanja o Sremskom frontu. Tu je bio i podoficir u penziji, nekoliko penzionisanih učiteljica, unakaženi taksista koji je pomagao organizovanje socijalista u Republici Srpskoj i, naravno, opštinski činovnik čija je ćerka, vlasnica nekoliko kioska, bila u susednom biračkom odboru i odbijala da razgovara sa kontrolorima iz „izdajničke desne koalicije”.

Tokom glasanja umalo se nisam potukao sa predstavnicima socijalista u odboru. Moj prijatelj je izgubio izbore. Radilo se o svega četrdesetak glasova. U donjem delu kutije gotovo svi listići bili su u prilog režimskog kandidata – to su pre podne glasali novobeogradski penzioneri; mlađi svet, koji je izašao po podne, glasao je većinom za opoziciju. Posle izbora razočaran sam se vratio kući. Predsednik odbora, bivši partizan, posle završetka glasanja pozdravio se sa mnom kao što bi to učinio posle pregovora sa neprijateljskim oficirom sa kojim se čitav dan mučio i usput otkrio nekakvu kolegijalnu bliskost. Udario je petom u petu dok smo se rukovali, a kasnije su mi pričali da je posle predaje zapisnika otišao u kancelariju DS-a da bi pohvalio moje držanje tokom dana.

Oko jedanaest sati uveče moj kolega, nesuđeni novobeogradski odbornik, javio mi je da je u skoro svim beogradskim opštinama pobedila Koalicija „Zajedno”. Uskoro sam zajedno sa mojim kumom i kolegom sa studija Vladimirom Dobrosavljevićem otišao u grad, gde se na Trgu republike već okupilo mnoštvo sveta. Iako je na ulici bilo jedva nekoliko hiljada građana, veselje se završilo tek oko tri izjutra. Posle šetnje beogradskim ulicama (preko Slavije, pored RTS-a i Politike) mnoštvo se razišlo, promuklo od vikanja, pesme i pretnji. Sutradan je SPS priznao izbore pa se činilo da će pobeda opozicije u četrdeset od dve stotine srpskih opština ostati samo još jedna velika i prazna nada građana koji su želeli promene.

Tokom glasanja umalo se nisam potukao sa predstavnicima socijalista u odboru. Moj prijatelj je izgubio izbore. Radilo se o svega četrdesetak glasova. U donjem delu kutije gotovo svi listići bili su u prilog režimskog kandidata

Pobeda opozicije u gradovima u kojima je živelo skoro dve trećine građana Srbije označila je, međutim, kraj monopola koji je Miloševićev režim imao kada je reč o lokalnoj vlasti i medijima. Talas oduševljenja i uspon opozicije vlastodržac je uskoro pokušao da prekine poništavanjem izbora. Kršenje izborne volje građana bilo je potpuno i brutalno, neprikriveno – ono je vređalo narodni zdrav razum i precenjivalo realnu moć režima. Ipak, građanski protesti, koji su započeli već 18. novembra, u početku nisu bili previše posećeni. Ciljeve i taktiku opozicije nije bilo moguće ni naslutiti.

Takve su bile prilike kada je grupa studenata, uglavnom okupljena oko Miodraga Gavrilovića, odlučila da podigne studentski protest. Sa njima sam bio u kontaktu upravo preko onog kolege kandidata za odbornika na Novom Beogradu i još jednog poznanika koji je Gavrilovića znao još iz Užica. Gavrilović i njegovi prijatelji bili su povezani sa DS-om (Gavrilovićev otac Slobodan bio je tada potpredsednik DS-a i narodni poslanik). Protest je, međutim, gotovo istovremeno započeo na Filološkom fakultetu i Univerzitetu umetnosti. Studenti Filološkog fakulteta napustili su 22. novembra nastavu, skandirali su ispred zgrade fakulteta pozivajući kolege da im se pridruže. Na Platou je i same organizatore iznenadio broj okupljenih studenata, pa je posle kraćih obraćanja preko megafona započela prva šetnja do Pravnog fakulteta. Vreme je bilo loše, očekivanja nisu bila velika, pa je nastavak protesta određen tek za ponedeljak 25. novembra. Koliko se sećam, pored prvog dana Nove 1997. godine, bio je to jedini prekid protesta sve do 19. marta 1997. godine. Na Filološkom fakultetu protest je organizovala grupa studenata među kojima su bili Saša Ćirić i Boris Karajičić. Na Univerzitetu umetnosti protest je organizovan odvojeno sve dok se 2. decembra predstavnici tamošnja četiri fakulteta nisu pridružili centralnoj organizaciji protesta. U prva dva dana studentsku javnost zapljusnuli su proglasi inicijativnih i organizacionih odbora, ali i pojedinaca. Sa nekakvog kontejnera Čedomir Jovanović je ispred Fakulteta dramskih umetnosti održao nadahnut govor u kom se pozivao na seni srpskih studenata.

Zoran Mijatović, jedan od šefova Službe državne bezbednosti, koji će najveći uspon doživeti kao drugi čovek Službe u vreme vlade Zorana Đinđića, kasnije je u svojoj knjizi tvrdio da su u Službi pratili i podsticali organizovanje protesta. Iako lepo primljena u našoj javnosti, ova tvrdnja nije logična. Pre svega, ona vođstvu DB-a pridaje preveliku samostalnost u odnosu na režim i velike sile. Zatim, koji je cilj bio ispunjen protestom koji bi služba sebi mogla postaviti? Naprotiv, režim je kasnije učvršćen i radikalizovan, a navodni opozicionari u službi marginalizovani i smenjeni, dok je kasnija tranzicija dovela do njihovog potpunog uklanjanja sa javne scene i čak suđenja pred Haškim tribunalom. Drugi pripadnik DB-a svedoči, međutim, da su u vreme kada su prvi izveštaji o organizovanju studenata pristigli do uprave lužbe, tamo procenili da do protesta neće doći i da se autor izveštaja „napio sa kontaktom”.

Organizatori protesta su se od samog početka suočili sa mnogobrojnim teškoćama. Nisu se međusobno dobro poznavali, oni koji su nešto znali o vođenju politike bili su povezani sa strankama pa su zato budili podozrenje među mnogobrojnim studentima koji su bili politički ali ne i stranački opredeljeni. Miodrag Gavrilović i Aleksandar Đukić bili su bliski DS-u. Gavrilović je čak postao i odbornik u Užicu. Zato su ubrzo prevagu odneli „umereni” elementi, a sa njima, baš kao i ranijih godina, režimu naklonjeni studenti. Ključna greška na početku protesta bilo je samo formulisanje zahteva. Prvi i jedini studentski zahtev tokom prve dve nedelje bune tražio je od Narodne skupštine formiranje Anketnog odbora „koji bi utvrdio da li je bilo nepravilnosti prilikom izbora”.

Organizatori protesta su se od samog početka suočili sa mnogobrojnim teškoćama. Nisu se međusobno dobro poznavali, oni koji su nešto znali o vođenju politike bili su povezani sa strankama pa su zato budili podozrenje među mnogobrojnim studentima koji su bili politički ali ne i stranački opredeljeni

Zlonamerno ili greškom Režimu Slobodana Miloševića tako je pružena prilika da pod sumnju stavi nešto što su socijalistički kontrolori smatrali za nesporono kada su posle brojanja glasova potpisali zapisnike. Da je režim prihvatio ove zahteve bio bi izabran anketni odbor sa režimskom većinom, građanski protest izgubio bi zalet, studentski bi bio zaustavljen, a opozicija koja je skoro godinu dana bojkotovala rad republičkog parlamenta, morala bi da se vrati u skupštinske klupe. Pritom na pobunjenim fakultetima delovala je većina saveza studenata, organizacija sa prostorijama, čiji su funkcioneri dobijali novac, imali razne privilegije i ostvarivali izvestan uticaj.

Uključivanje Studentskog grada i ostalih domova dalo bi veliku prednost pristalicama režima među studentima. Dakle, čini se da je Miloševićev režim mogao sa velikim uspehom da osujeti studentski protest. To nije učinio iz jednog prilično čudnog razloga. Sudeći prema kasnijim potezima njegovih pristalica izgleda da Milošević nije mislio da će građanski i studentski protesti biti dugog veka, dok mu se svaki kompromis tokom prva dva meseca krize činio nepotrebnim i isuviše politički skupim.

Nastaviće se…

***

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.