„Draženov dolazak u Zvezdu je bio gotova stvar. Jedan koš promenio je sve…“: Priča Zufera Avdije o navijanju za Partizan, ljubavi prema Zvezdi, sinu za kog je želeo da igra za Srbiju…

U Crvenoj zvezdi je proveo 11 godina. Bio je i kapiten. Od 1990. godine živi u Izraelu. 

Zufer Avdija. Njegovo ime ovog puta je u žižu javnosti dospelo posrednim putem. Preko sina Denija kome američki ESPN prognozira da će biti u vrhu NBA drafta 2020. godine (više o tome OVDE).

Dovoljan razlog da se podsetimo priče o igraču koji je obeležio osamdesete godine „crveno-belih“ sa Malog Kalemegdana.

„Igrati u ono vreme za Zvezdu ili Partizan, koji je počinjao da se diže sa Kićom i Prajom, u bilo kom sportu bio je vrhunac. Imali smo i Cibonu, Dinamo i Hajduk, ali igrati za Zvezdu je kao da igraš za Liverpul, Mančester Junajted, Real Madrid… To je Zvezda bila u to vreme“, ispričao je nedavno u intervjuu za Sport klub.

„Zvali su me, potpisao sam ugovor i ostao u klubu 11 godina. To znači da me je Zvezda poštovala i videla nešto u meni. Bio sam i kapiten jedne sezone. Tačno je da nismo osvojili ništa, igrali smo pet, šest finala i sva smo izgubili, to je minus i neka crna tačkica. Ali ostala mi je svetla tačka da sam bio u klubu koji i danas kada se spomene u inostranstvu mnogo znači“, poručio je bivši košarkaš.

Na početku sam išao na Partizanove utakmice

On kaže da je u detinjstvu navijao za Partizan.

„Tačno je da sam kao klinac bio partizanovac zbog porodice i okoline u kojoj sam živeo i rastao. Čak sam po dolasku u Beograd, posle prve dve utakmice koje sam igrao za Zvezdu, išao sa kapom i naočarima da gledam Partizan. I porodica i uža familija je bila u šoku što sam pristao da igram za Zvezdu. Ali kad uđeš u to, Zvezda te uzme pod svoje i više nema Partizan. Kasnije sam bio na svim utakmicama na Marakani, i velikim i malim“, ispričao je Avdija.

Koš koji je promenio istoriju

On se prisetio i majstorica finala plej-ofa 1984. godine protiv Cibone koja je rešena košem Mihovila Nakića (72:71). 

Dražen Petrović je sledeće godine otišao u klub iz Zagreba, a kasnije su osvojili dve titule Kupa šampiona.

https://www.youtube.com/watch?v=ayapVYNXAtg&t=918s

„Dražen je te godine služio vojsku u Beogradu i da smo osvojili titulu i igrali Kup šampiona on bi došao u Zvezdu.

To je bila gotova stvar.

Sve što je Cibona bila kasnije to bi bila Zvezda. U nekom trenutku jedan detalj ili jedna utakmica promene put i klubu i igračima. Sve bi bilo drugačije da je Dražen došao. Nama je ta utakmica usmerila karijere, Cibona je napravila čudo, a Zvezda je ostala na dotadašnjem nivou“, rekao je Avdija.

Zastava Jugoslavije svetinja

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 69 utakmica, a pored bronzane medalje SP 1982.  ima i zlato sa Mediteranskih igara godinu dana kasnije iz Maroka.

„Kasno sam počeo da igram košarku i većinu košarkaša sa kojima sam bio u reprezentaciji gledao sam na televiziji. Počeo sam 1977. i nisam ni sanjao da ću za pet godina da budem sa njima u timu na Svetskom prvenstvu. Vrlo brzo sam ušao u državni tima i vrlo brzo izašao. Biti u reprezentaciji u to vreme, biti na širem spisku, bio je san svakog igrača, nisam mogao da spavam u isčekivanju da selektor saopšti na koga računa. Danas je obrnuto, svi bi u NBA, do velikog transfera i mnogo novca. Utisak je kao da igrači ne žele da budu pozvani i da traže opravdanja da ne brane boje reprezentacije. Dres sa državnim grbom je bila svetinja, zastava Jugoslavija bila mi je na centralnom mestu u stanu, znao sam zašto treniram i igram i sve sam radio da bih među odabranima.“

Na terenu smo svi bili barabe

Avdija je ponosan i na rivalstvo sa Partizanom, ali još više na prijateljstvo sa igračima mrskog protivnika. Kaže, teren je teren, ali van dvorane je bio život.

„Bilo je super, Kića, Praja, Marić… Nije bilo problema, sednemo, popričamo. U derbiju do krvi, ne pozanaješ ni brata, ni sestru, da mi sin igra u Partizanu prebio bih ga na utakmici, ali posle smo zajedno izlazili u grad, išli na letovanja, sedeli po stanovima i družili se. Nije bilo igrača koji je pravio probleme. Do terena super, posle terena super, na terenu svi smo bili barabe.“

Avdija je jedan od retkih koji može da se pohvali da je igrao protiv Majkla Džordana. Bilo je to 1983. na turniru u Solunu. Sa jedne strane terena crveno-beli sa legendarnim Rankom Žeravicom na klupi, sa druge tim prestižnoj američkog koledža Severna Karolina i u njemu budući najbolji igrač sveta.

„Sećam se, izgubili smo u produžetku sa pola koša. Majkl je tek počinjao karijeru, ali odmah se videlo da ima nešto u njemu i da će biti veliki igrač. Da smo znali kakvu će karijeru da napravi slikali bismo se, uzeli autograme, dresove, majice, patike. U februaru idem u Šarlot na Ol-star zajedno sa sinom Denijem, koji je dobio poziv da bude deo NBA kampa. Pokušaću da uz pomoć Ivice Dukana, nekadašnjeg skauta i asistenta generalnog menadžera Čikago Bulsa, dođem do Džordana, da se slikamo i podsetimo na ta vremena“, rekao je Avdija.

Kad su Izraelci naučili šta je košarka

U Izraelu živi od 1990. godine, a posebno pamti četvrtfinalnu seriju plej-ofa Evrolige između Makabija i Partizana u sezoni 2009/10.

„Partizan se sa mojim prijateljem Duletom Vujoševićem plasirao na Fajnal-for, a utakmice u Beogradu su svima u Izraelu pokazale i dokazale šta je biti igrač u Srbiji, šta je biti igrač Partizana, kakvo je navijanje i kakva atmosfera može da se napravi. I danas ovde treneri i igrači pričaju da su prvi i poslednji put tako nešto videli. To je bilo nešto što se verovatno nikad u Srbiji neće ponoviti. U Izraelu su videli kako se igra košarka i gde je počela košarka u Evropi. Ja sam sina vodio na utakmice samo da vidi atmosferu, ne da gleda košarku, već da oseti atmosferu, da vidi kako se košarka u Srbiji poštuje i kako se navija. Vodio sam ga i na Marakanu, sve to moraš da vidiš i osetiš. Toga nema u Izraelu.“

Sin Deni…

Njegov sin Deni ima 17 godina i talentovan je košarkaš. Igra u Makabiju, a cilj mu je NBA liga. Avdija kaže da Deni razume srpski, ali ne priča mnogo jer nema sa kim, osim sa njim.

„Jedan na jedan se teško jezik nauči i zapamti. Potrebno mu je jedno tri meseca u Beogradu i potpuno bi ga savladao. On razume i ima ga u glavi, ali treba da priča. Makabi u Deniju vidi projekat…“, rekao je Avdija.

Avdija je rekao da je imao želju da njegov sin obuče dres reprezentacije Srbije, ali da je splet okolnosti takav da su izabrali Izrael.

„Deni u avgustu treba da bude regrutovan u izraelsku vojsku. To je bio problem jer on ima i srpsko državljanstvo. Da je odlučio da igra za našu reoprezentaciju, a pričao sam o tome sa Saletom Đorđevićem i ljudima iz saveza, ovde bi imao problem sa vojskom koja traje tri godine jer ne bi dobio status vrhunskog sportiste.

Bilo je priče da 2018. godine mora da odluči za koju reprezentaciju će da igra. Bio sam u kontaktu sa Saletom i savezom, međutim, da se opredelio za Srbiju ne bi mogao da izađe iz zemlje tako lako i imao bi problem sa trenizima.

Kao izraelski reprezentativac on dobija zvanje vrhunskog sportiste i bez problema može da napusti zemlju, ode u NBA ili negde u Evropu. Kao vrhunski sportista ima velike olakšice. Razmišljali smo šta, kako i gde i na kraju smo se iz već navedenih razloga odlučili za Izrael. Kao otac voleo sam da igra za srpsku reprezentaciju jer bi imao veće šanse da zaigra na Olimpijskim igrama i da osvoji neku medalju. Međutim, ovde je rastao, ovde se rodio i smatra da će mu biti bolje da igra za Izrael“, ispričao je Avdija.

Jedan je Luka…

Zufev naglašava da je odlazak u NBA ligu Denijev konačan cilj, ali podvlači da ne želi da preko noći počne da razmišlja toliko daleko sledeći primer Luke Dončića.

„Na draft bi mogao da se pojavi 2020. godine, ali svima mora da bude jasno da se igrač poput Dončića rađa jednom u 30 godina. Luka je jedan, a Deni i njegovi vršnjaci treba da gledaju svoju karijeru. Potrebno je strpljenje i godine i godine rada da bi sve leglo na svoje mesto. Svako ima svoj put. Sigurno da mu je cilj NBA, ali ne po svaku cenu. Ne treba sebe da uništi da bi stigao Dončića. Polako, videćemo kako će se razvijati.“