Finale Svetskog prvenstva sa Brazilom zvuči bajkovitije od „bio jednom jedan car i imao tri ćerke“. Do tada su „dežurni dramoseri“ već istrošili sve svoje baksuzluke, već su zaboravljene glasno izgovorene reči nepoverenja i šaputalo se o nečemu u šta niko nije mogao da poveruje.
Naravno i do toga se došlo posle produžetaka, da put i iščekivanje duže traje.
A u kontri Nemanja Maksimović.
I nada. I strah. Naš, ne njegov, naravno.
Kome je uzbuđenje ostavilo dovoljno vazduha u plućima, taj je došao do tamnog kutka u mozgu, gde je čuvao sva ona loša sećanja i tu gubitničku naviku, a ko je baš izdržljiv imao je dovoljno vremena i da smrsi sebi u bradu da nema ništa od toga i da će promašiti kuću.
Maksimović je imao dovoljno kiseonika. I da istrči, i da oduva loše misli, i da postigne gol.
„U tom trenutku mi dolazi lopta i ja samo gledam da li sam u ofsajdu. Kada sam video da nisam, samo sam duboko udahnuo i nastavio da trčim. Bukvalno sve mi se otvorilo. Znao sam da ću dati gol. Tako smo svi mi zajedno radili godinama da sam imao mnogo samopouzdanja i prosto sam bio siguran. Ima takvih trenutaka u fudbalu kada unapred znate šta će se dogoditi…“, ispričao je Maksimović za novi broj Nedeljnika.
***
U novom Nedeljniku čitajte veliko istraživanje „šta je bilo posle“ o generaciji srpskih fudbalera koja je postala svetski prvak pre pet godina. PLUS INTERVJU sa selektorom Veljkom Paunovićem – u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. juna, uz veliko istraživanje šta je bilo sa generacijom „Novozelanđana“, o čemu pričaju igrači i članovi stručnog štaba
Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs
Svi čitaoci na dar dobijaju i četvrtu knjigu iz edicije „Velike biografije“: „Aleksandar Leka Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“
Tagovi
