“Danilo Kiš je video strašni prodor nacionalizma…”

1
Danilo Kiš na terasi hotela "Argentina", u Dubrovniku, 1979. godine. Fotografija iz porodične arhive, zahvaljujući profesorki Mirjani Miočinović

Pesnik i pisac Predrag Čudić seća se Danila Kiša, svog dugogodišnjeg prijatelja…

Studenti nisu u pravu

Kiš je bio prvi student svetske književnosti i profesor Vojislav Ðurić je govorio, a mi brucoši nismo znali o kome je reč: „Imao sam jednog studenta koji je spavao u parku, došao u zimskom kaputu, i prvi mi je diplomirao i bio najbolji student. A vi? Koliko vas ima? Pola ćete završiti u žutoj kući (Pravni fakultet).“

Onda smo se raspitivali ko je taj čovek i saznali da se radi o Danilu Kišu. Godine 1966. pojavila se u Prosveti edicija „Savremena proza“. Mi smo na Svetskoj književnosti tada imali Tribinu 17 i rešio sam da pozovem nekoliko pisaca iz te edicije: Mirka Kovača, Filipa Davida (koji je tad bio jako mlad) i Danila Kiša.

Našao sam Kišov telefon i on mi je zakazao susret u Palmotićevoj gde su živeli on i Mirjana. Stanovali su u maloj sobi. Toliko maloj da je prvo što sam ga upitao bilo: „Kako pišete?“ On sede, u turski sed, na krevet, stavi mašinu u krilo i kaže: „Ovako pišem.“ Pre toga smo odlazili u Udruženje književnika i tamo su se pisci prenemagali do ludila. A Kiš je bio potpuno drugačiji čovek bez mistifikacije. Na tu tribinu sam pozvao neke mlade kritičare. Oni su nešto mudrijašili i Kiš se ražestio, i suština tog njegovog razgovora sa mladima je bila: „Vi ništa ne znate.“ Neki su se naljutili, a ja sam bio utučen. Tako je počelo naše poznanstvo.

Usamljenost posle „Grobnice za Borisa D.“

Naše prijateljstvo se produbilo kada je izašao „Čas anatomije“. Ta knjiga je napravila veliki rez u mom životu. I otišli smo Milan Milišić i ja kod Kiša i on nam kaže: „Hvala vam što ste došli. Niko mi se ne javlja. Ni Kovač mi se ne javlja često.“ Osećao je usamljenost i napuštenost.

Priča je bila da li je „Grobnica za Borisa Davidoviča“ plagijat, da li je prepisao. Beogradska čaršija se opredeljivala. I kada je prošla ta afera, ja sam imao priče sa kolegama. Govorili su mi: „Znaš, ipak je Jeremić u neku ruku u pravu.“ Pitam ih: „Ko će opstati? Kiš ili Jeremić?“ Naravno da su odgovarali da će opstati Kiš. I mediji su bili na strani onih protiv Kiša. Draža Marković, glavni čovek Srbije, rekao je: „Ipak je ovo knjiga protiv komunizma.“ To je zapisao u svojim memoarima.

Posle te afere počeli su napadi na moju knjigu „Ljudske slabosti“. Kiš mi se javio i rekao mi je: „Ne da mi Mirjana da pročitam, cereka se u drugoj sobi.“ I dodao je: „Drž’ se.“ Kad mi je rekao to „Drž’ se“, ja sam se prestravio. Knjiga je izašla u decembru 1969, a zabranjena je bila već u februaru.

Gledali smo Dnevnik u pola osam…

Kiš se uvek osećao ravnopravnim. On nije imao pardona pred velikim svetom ni u Francuskoj. I znao je da vidi dobro stvari. Čitajte pa ćete sve naći. I ja čitam. Pisac može da anticipira budućnost. A on je to znao.

Kiš nije imao televizor. I kada je bila Osma sednica, rekao je: „Ajmo kod komšinice.“ Gledali smo Dnevnik u pola osam. Bio je obračun Slobodana Miloševića sa Ivanom Stambolićem. Gledamo Dnevnik, a Ivan Stambolić sedi u prvom redu, pognute glave, već je izgubio bitku. Kiš je to teško prihvatio. Inače, Stambolićev brat, urednik Nolita – Miša Stambolić, bio je Kišov venčani kum. Zajedno su studirali. Kiš je u prenosu sa Osme sednice video jedan strašni prodor nacionalizma. Nije ništa govorio ali je bio zabrinut. Videlo se da je zgranut tim događajem.

Tada se pogoršava njegovo zdravstveno stanje. I u toj teškoj bolesti on nije trpeo sažaljenje niti je izazivao samosažaljenje.

Pričao je kako ne može da se oslobodi zavisnosti od pušenja. Neki čovek mu je pričao kako ima već 20 godina kako je ostavio duvan. Danilo ga je pitao: „Kad je prošla kriza?“, a ovaj mu odgovori: „Kriza traje još uvek.“

Kolege su mi govorile: „Znaš, ipak je Jeremić u neku ruku u pravu.“ Pitam ih: „Ko će opstati? Kiš ili Jeremić?“ Naravno da su odgovarali da će opstati Kiš. I mediji su bili na strani onih protiv Kiša. Draža Marković, glavni čovek Srbije, rekao je: „Ipak je ovo knjiga protiv komunizma“

Danilo u noćnoj patroli

Bio je neposredan. Jedanput je došao kod nas u Dobračinu i rekao: „Sad sam prošao pored knjižare na Terazijama i vidim u izlogu knjigu ‘Bez iluzija’.“ To je pisao jedan tada značajni čovek u srpskoj kulturi. I kaže Kiš: „Kad je bez iluzija, šta radi u partiji, šta radi kao urednik u televiziji, šta radi u silnim žirijima, ideološkim komisijama…? Šta svuda tu radi kad je čovek bez iluzija?“

Bio je društven. Prilazili su mu na ulici. Jednom ga je pitao čovek: „Da li je ona Lea Kiš vaša ćerka?“ Kiš mu odgovori: „Voleo bih da jeste.“

Kada je umro Tito, bili smo, mi zaposleni u Biblioteci grada, obavezni da dežuramo tokom noći. Danilo je tih dana bio u Beogradu. Žalio sam se da moram da dežuram celu noć. To veče, oko pola jedan iza ponoći, ja sam dežuran na spratu i spajam dve fotelje kako bih spavao. Portir dežura dole. Kad kucaju dva tipa. Bili su to Karaulac i Danilo Kiš, a ovaj radnik obezbeđenja ne zna ko su. Kad je portir otključao ulazna vrata, tek onda je Kiš sasvim ozbiljno rekao:

„Feruz paša kadu pita, a lavabo odgovara!“

Portir je pomislio da je to lozinka na koju on odgovor ne zna, pa je zanemeo. Popeo se gore kod mene usplahireno. „Hoće da vas vide.“ Mislio je da je to neka Udba, kontrola. Silazim dole i vidim kroz staklo dva tipa u mantilima. Kada sam prišao, prepoznao sam Danila i Karaulca. Kažem portiru da ih pusti. Pitaju ova dvojica: „Da li je sve u redu?“ Kažem: „Sve je u redu.“ Kada sam počeo da se smejem, tek tada je portiru postalo lakše. Ušli su u čitaonicu i počeli se prisećati svojih studentskih dana. Kiš je rekao: „Ovde sam kao student dolazio svaki dan da se grejem i spremam ispite.“ Malo su se muvali i odoše. Posle sam rekao portiru da se ne brine. n

1 KOMENTAR

  1. Po meni, Čovek na mestu.Danilo Kiš nije umro od bolesti,nego ga ugušio nacionalizam.Pored toga njegov život je bio borba protiv seciranja obrazovanja i nedolaska na sto gde se čita i piše.Sramota ga je bilo kad razgovara sa neobrazovanim državnim funkcionerima,od koga je očekivao lepe i reči,koje predvidjaju lepu budućnost.Živeio je kratko,ali sa puno vere u poštenje i znanje.

Comments are closed.