Ne, nije dovoljno reći da su „institucije zakazale“, a nasilnici žive i u centru grada, ne samo na selima: Danas je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama

Danas se u čitavom svetu obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, a u Srbiji je samo u toku ove godine ubijeno 28 žena, kako smo juče čuli iz saopštenja Zaštitnika građana.

U proteklih deset godina više od 320 žena stradalo je u porodičnom nasilju.

Ovaj datum, 25. novembar, proglašen je Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama na prvom sastanku feministkinja Latinske Amerike i Kariba (Feminist Encuentro) održanom u Bogoti, 1981. godine. Ujedinjene Nacije su rezolucijom 54/134, 1999. godine službeno potvrdile 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Ovaj dan je odabran kao sećanje na sestre Mirabel (Patriju, Minervu i Mariju Terezu) koje je brutalno ubio diktator Rafael Truhiljo u Dominikanskoj republici 1960. Pod imenom „Las Mariposas“ (Leptiri) delovale su kao političke aktivistkinje i postale vidljivi simbol otpora diktatorskom režimu Truhilja.

Nedeljnik je u više navrata pisao o ovom problemu sa različitih aspekata: od mizoginije među masovnim ubicama, preko Latinoamerikanki koje su proglasile Dan nestalih i ubijenih žena u Meksiku, do istraživanja koja pokazuju da se „ubice ne kaju“ i podataka da je u samo prvih devet meseci u Srbiji više od 3.000 žena prijavilo nasilje.

Danas je takođe dan kada se po ko zna koji put skreće pažnja da nadležni ne sarađuju na adekvatan način, ali priča o tome kako institucije ne rade svoj posao, koliko god dobronamerna bila, može zapravo biti toksična za sve žrtve porodičnog nasilja i obeshrabriti ih u traženju pomoći, rekli su sagovornici Nedeljnika posle jedne nedelje u kojoj su stupci crne hronike bili krcati.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra smatra da je ubistvo često posledica pogrešne procene rizika policije i tužilaštva.

„Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je preventivni zakon. Hitne mere koje se izriču u skladu sa tim zakonom neće zaustaviti dugogodišnje učinioce nasilja u porodici koji su ‘patološki’ ljubomorni, koji prete ubistvom ili samoubistvom, koji imaju oružje i koji su učestvovali u ratnim dejstvima ili imaju iskustvo izbeglištva. Masovna ubistva koja su se desila u Srbiji proteklih nekoliko godina inicirana nasiljem u porodici su to pokazala (Martonoš, Velika Ivanča, Žitište)“, navodi Vanja.

Ako se na ove faktore rizika dodaju napuštanje i prijavljivanje nasilnika, sve “crvene zastavice“ su ukazivale da hitna mera i podnošenje krivične prijave u redovnom postupku neće sprečiti dalje vršenje nasilja.

Još uvek se dešava da čak i u prisustvu policije, tokom intervencije zbog ponovljenog  nasilja u porodici, nasilnik izgovara da će ubiti žrtvu, a da mu i pored toga ne bude odredjen pritvor, jer se procenjuje da je dovoljno udaljiti ga privremeno iz stana, navodi Tijana Kostić, advokat.

„Zaposleni u institucijama često sa žrtvom dele njen strah i njenu bespomoćnost, upravo zato što je nasilje toliko nepredvidivo i toliko se teško kontroliše. Sudstvo i tužilaštvo moraju biti autonomni i njihove odluke se retko kada komentarišu, dok se odluke i procene socijalnih radnika, koji naročito u slučajevima nasilja nemaju nikakvu reperesivnu ulogu, kometarišu vrlo rado, sa laičkih stanovišta i često paušalno“, kaže Marica Stijepović, psiholog i socijalni radnik. „Recimo, u praksi, ako ne postoji odluka suda da je počinilac nasilja pritvoren, udaljen iz stana, da mu je izrečena mera zabrane prilaska i slično, socijalni radnici su u podjedankoj poziciji bespomoćnosti kao i sama žrtva, što nas svakako neće sprečiti da dajemo sve od sebe u osnaživanju žrtve. Javnost, međutim, kao da nije dovoljno upoznata sa ovim. Srećemo se, recimo, često sa kritikama da zaposleni u socijalnoj zaštiti i policiji nisu u stanju da na adekvatan način procene rizik od smrtnog ishoda. Nažalost, ubistvo je čin koji često nastaje impulsivno, u trenutku akutne porodične krize, a žrtve najtežih oblika zlostavljanja su, i ovde i u svetu, one koje najteže i prijavljuju zlostavljanje.“

Priča o zlostavljanju je, navodi Marica, istovremeno uvek i priča o traumi, a traumatizovane osobe je potrebno konstantno osnaživati kako bi prepoznale nasilje kome su izložene i adekvatno reagovale na njega odnosno zatražile potrebnu pomoć.

„Takođe, priča o tome kako su institucije zakazale i kako institucije ne rade svoj posao, koliko god dobronamerna bila, može zapravo biti toksična za sve žrtve i obeshrabriti ih u traženju pomoći. Umesto kritike, potrebno je ponuditi učešće – dakle, ne beskrajnu analizu već konkretne predloge šta institucije mogu promeniti na bolje. Nažalost, nekada ni najbolja prevencija ne urodi plodom, i tako je čak i u narazvijenijim sistemima zaštite na svetu, što ne znači da treba da prestanemo da se trudimo i pokušavamo da unapredimo sistem. Ovo nas vraća na priču o onima koji rade i koji će zapravo sprovoditi promene i reforme sistema.“

Paradoksalno, podaci istraživanja o nasilju prema ženama u 28 država EU koje je uradila Agencija za ljudska prava (Fundamental Rights Agency) pokazali su da procentualno više nasilja ima u razvijenim državama Zapadne Evrope, nego u istočnim, bivšim komunističkim državama. Taj podatak nije posledica činjenice da više žena u tim državama doživljava nasilje, već da je nivo svesti kod žena u tim državama mnogo razvijeniji i da u tim društvima vlada nulta tolerancija na nasilje i stoga se više prijavljuje.

Istraživanje po istom upitniku je za države Zapadnog Balkana koje je sproveo OEBS, a podaci su slični. Ostaje, naravno, problem da veliki broj žena na Zapadnom Balkanu i dalje ne prijavljuje nasilje.

Uvreženo je mišljenje da su žene u ruralnim sredinama, odnosno provinciji, dublje i snažnije kontrolisane patrijarhalnim obrascima čija je jedna od osnovnih premisa oduvek bila da „ćuti i trpi“. Međutim, poslednja dva ubistva desila su se u Novom Sadu i centru Beograda, na Vračaru. Ima li zapravo stvarno veze da li je i sam nasilnik odrastao u manjoj sredini, u sistemu koji ga je naučio da mora da ume da lupi šakom o sto (ili o glavu), ili je urbani tip iz centra?

„Nasilje u porodici se dešava i u gradskim i u ruralnim sredinama, i eventualne statističke razlike mogu biti samo pokazatelj gde se nasilje češće prijavljuje, što ne mora nužno značiti da ga u tim sredinama ima više. Nije bez osnova mišljenje da žene u patrijarhalnim sredinama, u kojima vladaju stereotipi, trpe nasilje jer se mnogo više boje osude te sredine“, navodi advokat Tijana Kostić i dodaje da je potrebno razlikovati prve razmirice i svađe od znakova nasilja.

Važnije od toga je li nasilnik odrastao u maloj sredini ili velikom gradu je model ponašanja koji preuzeo od roditelja, a iako često kažemo za nasilnike, naročito kada ubiju, da su psihopate, pa ga to nekako – a i nas sve – amnestira od odgovornosti, ni to, naravno, nije opravdanje, sve i da jeste psihopata. Prave psihopatske ličnosti nesposobne da osete kajanje čine veoma mali postotak populacije, a čak i sa njima je, sa gledišta savremenih psihoterapija, moguće raditi na promeni, ističe Marica Stijepović.

Zec leži u tendenciji počinilaca porodičnog nasilja da okrive ljude za svoje postupke.

„Ova tendencija dalje vodi ka opravdavanju sopstvenog nasilja tuđim postupcima kao i takozvanoj eksternalizaciji krivice – počinilac, što je paradoksalno, za svoje ponašanje vidi krivca u drugoj osobi, najčešće emotivnoj partnerki ili detetu.“