Poslednji ministar spoljnih poslova SFRJ: „Koča Popović mi je jednom rekao da mu je najveće razočarenje bio Kardelj“

Poslednji jugoslovenski ministar spoljnih poslova Budimir Lončar bio je prvi karijerni diplomata koji je uspeo da se popne na najviši položaj u jugoslovenskoj diplomatiji. Danas živi na relaciji Preko (Ugljan) – Zagreb – Njujork. Kada govori o svojoj karijeri, počinje i završava s Kočom Popovićem, svojim velikim šefom u diplomatiji i doživotnim prijateljem. Taj general, književnik, pisac, erudita i ministar na prvom je mestu galerije svetskih moćnika s kojima je prijateljevao tokom svog burnog života. „Možda imam visoke godine, ali nisam star“, reči su kojima je jednom zahvalio čovjeku koji mu je čestitao na vitalnosti.

Tako Jutarnji list uvodi čitaoce u veliki i pažnje vredan intervju sa Budimirom Lončarom.

Lončar je svoju ostavku na mesto jugoslovenskog saveznog sekretara za spoljne poslove dao onog trenutka kada je shvatio da više ne može sprečiti rat. Kaže, „podnio sam je u pravom času, ali u zadnjem času“.

Nakon ostavke boravili ste u Njujorku 10 mjeseci. Trajala je procedura oko vašeg imenovanja na novu dužnost u UN-u, ali i pripreme za odlazak u Indoneziju. Jesu li vas zvali iz zemalja bivše Jugoslavije?

Bio sam u kontaktu s hrvatskim, ali i ostalim ambasadorima u SAD, naročito onih iz nesvrstanih zemalja. Butros mi je pokazao pismo šefa tadašnje jugoslovenske misije u UN-u koje je iz Beograda izdiktirao Borisav Jović. Protestovali su što sam ušao u diplomatski sistem UN-a. Gali je rekao da mu je pismo iz Beograda dodatni argument za moje imenovanje u Indoneziju!

Otkud prijateljstvo s Sorosem?

Sorosa sam upoznao preko Svjetlane Kostić Stone, koja je bila tajnik Američke akademije za znanost i umjetnost. U to se vrijeme zabavljala sa Sorosem. Svjetlanin očuh bio je poznati profesor matematike na MIT-u, nobelovac. Njen život je filmska priča. Zanimalo ga je stanje u Istočnoj Europi, ali i svetski globalni odnosi, sve čime sam se bavio pa sam mu bio zanimljiv sugovornik. On je već tada razmišljao o Otvorenom društvu. Tada je prešao 300 miliona dolara, a sada ima 28 milijardi, odlučio je da iz jednog svog posla, svojih transakcija u kojima je bio genijalan, profit pretače u pokrete za razvoj demokratizacije i ‘otvorenog društva’. Sve je to sjajno izneo u svojoj poznatoj knjizi ‘Soros protiv Sorosa’. Postali smo vrlo dobri prijatelji. Odsedao sam kod njega s porodicom u Njujorku.

Kako ste osvajali ljude?

Uvek sam pokušavao ljudima predočiti širi kontekst u kojem treba gledati neki problem, bez kategoričkih stavova, bez nametanja svog mišljenja, razumevajući njihove probleme i interese, biti im od koristi na neki način. Time sam ovladao u Analizi i planiranju DSIP, gde sam proveo osam godina. To je postala moja veština, ali i karakteristika, moja diplomatska filozofija i verujem da je to jedan od razloga zašto sam stekao tako mnogo prijatelja po svetu.

Kako ste se sprijateljili s Džordžom Bušom ili Vilijem Brantom?

Prve kontakte s Bušom imao sam u UN-u za vreme primanja NR Kine u članstvo. U ime Nesvrstanih vodio sam lobiranje za primanje Kine i izbacivanje Tajvana (Formoze). Amerikanci su bili protiv toga, a njihovu delegaciju predvodio je kao stalni predstavnik u UN-u upravo Buš. Nekoliko puta smo se sastajali oko toga.

Moj dugogodišnji prijatelj Klod Čejson, francuski ministar vanjskih poslova, rekao mi je da će i članice Evropske zajednice glasati za prijem Kine i da to Amerikancima neće reći do poslednjeg časa. Pet minuta pre nego što je izašao na govornicu, ja sam Buša pozvao na stranu i rekao: ‘Džordž, mi dobijamo, imamo uz sebe i EZ, vodi o tome računa u svom govoru’. On mi to nikada nije zaboravio. Kada je postao potpredsednik SAD, obnovili smo poznanstvo u Njujorku. To je bilo vreme pojave Andropova i najava njegovih reformi, što je sve Buša zanimalo. Sastajali smo se neobično mnogo puta, bar jedanput mesečno, tako da smo postali prijatelji.

A kako ste upoznali Genšera?

Genšer je bio jedinstvena ličnost druge polovice 20. stoljeća. Upoznali smo se dok je bio ministar unutrašnjih poslova. Kao ministar vanjskih poslova Nemačke on je brzo shvatio da je Jugoslavija značajni igrač na međunarodnoj sceni. Zemlja koja je imala posebno iskustvo sa SSSR-om. Zemlja koja je imala komplementarnu politiku Brantove os politik. Genšer je presudno uticao na Kola da ‘progleda’. To je bilo vreme izlaska Nemačke iz pozicije objekta hladnog rata u poziciju subjekta detanta. Svima je krajnji cilj bio ujedinjenje Nemačke. U meni je video dobrog sagovornika… Kod svakog važnijeg događaja uvek treba razgovarati sa američkim i sovjetskim, kao i jugoslovenskim ambasadorom. Bio je s Barbarom, svojom ženom, kod nas u Zadru, na Ugljenu i Kornatima.

Vili Brant vam je 1992. takođe nudio pomoć.

Kada sam podneo ostavku, Brant mi je odmah poslao svog izaslanika, ambasadora Horsta Graberta. On je tada bio predsednik Socijalističke internacionale i želeo je da mu budem savetnik. Ja sam to, naravno, prihvatio. Već u četvrtom mesecu 1992. poslao me u Latinsku Ameriku da tamošnjim socijalistima, na čelu s predsednikom Venezuele, socijaldemokratom Peresom objasnim zašto je propao komunizam, zašto se raspao Sovjetski blok i šta kompromitacija komunizma znači za socijaldemokraciju. Brantova smrt me zatekla u Njujorku. Bilo mi je jako teško. Otišla je velika istorijska ličnost i dragi prijatelj. Moj Srđan je apelovao da ostanem u Njujorku. Janja nije znala da se više ne vraćam. To je za mene bio jedan vrlo težak životni ispit i ljudska dilema. Mlađi sin i Janja bili su ugroženi. Kad sam dao ostavku, o meni je u srpskim novinama u mesec i po dana izašlo 300 napada. A u Hrvatskoj su mi istovremeno devastirali kuću na Ugljanu.

Imali ste dugogodišnju saradnju s Titom, ali niste pripadali njegovom najužem krugu suradnika?

Točno. Ja nisam pripadao njegovom najužem krugu, međutim zbog moje uloge u nesvrstanoj politici imao sam direktne susrete i razgovore s Titom. Po nalogu mog šefa Koče Popovića, izlagao sam direktno Titu o strateškim i aktuelnim međunarodnim globalnim pitanjima. Istovremeno moj tim je pripremao uglavnom sve značajnije Titove govore na međunarodne teme.

Je li vam bilo žao kada nije prošao Kočin predlog da postanete Titov najbliži saradnik, generalni sekretar u maršalatu?

 Ne, bio sam sretan. A i Koča je posle bio zadovoljan.

Postoje li neki podaci koliko je Jugoslaviju zapravo koštala ta velika diplomatska mreža i infrastruktura? A kolika je bila ukupna korist od poslova u Trećem svetu?

Korist je bila značajna. Imali smo ogromnu korist od infrastrukturnih projekata po zemljama Trećeg sveta. A poslove smo dobijali zahvaljujući ugledu Tita i Jugoslavije. Budžet ministarstva vanjskih poslova bio je 50 miliona dolara, a budžet hrvatskog MVP-a danas iznosi 100 miliona. Da, promijenila se vrijednost novca, ali jugoslovenska diplomacija nije bila skupa. Da se Ante Marković pojavio 10 godina ranije, Jugoslavija bi bila kvasac za mnoge stvari u Evropskoj uniji, a on najpopularniji političar posle Tita. Kada smo 1981. ušli u u ekonomsku krizu, imali smo 16 milijardi dolara duga, što je bilo 24% BDP-a. Danas Hrvatska ima preko 85, a Italija 125% BDP-a. Zaduživanja Jugoslavije su išla u investicije, a ne u potrošnju. Trebalo je dug reprogramirati, jer nismo mogli servisirati kratkoročni dug od 5,5 milijardi dolara. Tu sam bio snažno angažiran, bio sam na čelu pregovaračke ekipe. Pomogao mi je Aleksander Hajg, šef američkog Stejt Dipartmenta. To je bila posledica našeg međunarodnog položaja u svetu.

Kada govorite o svojoj karijeri u jugoslovenskoj diplomatiji, izdvajate lik vašeg šefa i prijatelja Koče Popovića.

Apsolutno. Bez njega ja nikada ne bih bio ovo što jesam, ne samo u diplomatiji nego i u znanjima i vještinama. Koča je bio vojnik, književnik i političar. Govorio je francuski jezik kao materinji, izvrsno je govorio nemački i španjolski, odlično engleski, a ruski je nabadao. Imao sam veliku tremu, ali i zadovoljstvo kada me je izabrao za najbližeg saradnika. Bio je iznimno obrazovan. Za svako putovanje s njim sam se posebno pripremao, jer smo ponekad imali dosta slobodnog vremena koje je trebalo ispuniti. Razgovarali smo o kazalištu, slikarstvu, ali i o nogometu koji je on pratio, ali ne s toliko strasti kao ja. Strepio sam zbog tih neformalnih obaveza. Osam godina sam s njim bio na svim njegovim putovanjima, osim jednog u Milano. Sve kolege u ministarstvu zanimalo je o čemu smo razgovarali izvan službenog protokola. Odnos s Kočom je bio bogat, svestran, ali i naporan. Osjećao sam stanoviti teret zbog tog njegovog ogromnog povjerenja koje je imao u mene. Kada je odlazio s funkcije, poklonio mi je sliku na kojoj je napisao: ‘Leki: u znak priznanja od namučenog mučitelja’. Bio je svestan da je mučio i sebe i mene. Zanimljivo, imao je tremu pred novinarima, iako je bio iznimno liberalnih nazora. A s državnicima, poput Hruščova, razgovarao je autoritativno i na ravnoj nozi. Tita je cenio, ali je bio kritičan naročito prema Titovoj sklonosti glamuru i raskošnom protokolu. Bio je svestan postojanja Titovog kulta ličnosti. No, smatrao je da je to u ratu i u sukobu sa Staljinom bilo korisno. Posle je to postao teret. Tito je toga jednim delom bio svestan. Đilas je mislio da je najveći graditelj Titova kulta bio Kardelj, da je on ‘savladao tehnologiju J. B. Tito’. Mislim da je Đilas bio u pravu. Kada je Koča Popović podneo ostavku, rekao mi je da mu je najveće razočaranje bio upravo Kardelj, koji je najviše radio na reformama, ali nikada nije uspeo prevladati monopol partije i Titov kult.

Jeste li se kasnije susretali s Vladimirom Velebitom?

Kada je Velebit 1943. otišao u London, Tito je otvorio novu dimenziju rata, put ka međunarodnom priznanju. Velebit je bio ne samo prvi jugoslovenski diplomata nego i otac jugoslovenske diplomatije, a Koča je bio njen graditelj. Ključni događaji odigravali su se kada je Velebit praktično vodio vanjsku politiku. Čovjek koji je u počecima gradio strategiju prema Zapadu bio je Lola Ribar. Da nije poginuo, on bi bio prvi ministar vanjskih poslova i kasnije verojatno Titov naslednik. I on je govorio brojne jezike, a Tito ga je jako voleo. S Velebitom sam se često susretao, najčešće kod generala Ivice Kukoča. On je bio pomalo ciničan čovek, nije nikada kritikovao Tita, o Jovanki se brinuo kasnije kada je bila u nevolji, s kojom je ostao blizak i lojalan prijatelj. Velebit nije nikada postao ono što je očekivao, uvijek je bio drugi čovek, nikada savezni sekretar za vanjske poslove. A očekivao je to. Šteta jer ako je neko trebao biti ministar, onda je to on.

Vi ste politički bili najbliži srpskim liberalima oko Koče Popovića, s Markom Nikezićem i Latinkom Perović.

S Nikezićem sam bio u iznimno bliskim odnosima. On je bio čovek demokratske orijentacije. Cela ta smenjena generacija političara, Kavčič, Mika i Savka, Crvenkovski, Nikezić, Latinka i Tepavac, u partizanima su bili mladi, vodonoše, ali krajem šezdesetih su stasali u moderne, demokratske ličnosti. Bili su ne samo generacijski povezani nego i otvoreni prema svetu i političkom pluralizmu. Ali, veliki minus im je bio to što međusobno nisu dovoljno sarađivali. Srpski liberali su išli najdalje, oni su tražili promenu ideologije.

Što mislite danas o jugoslovenstvu kao političkoj ideji?

Jugoslovenstvo se kao politička ideja potrošilo, ali njegove vrednosti i povijesno trajanje ne mogu se izbrisati.

Elektronsko (PDF) izdanje Nedeljnika (br. 455), od 1. oktobra