Jeste da aktivno pratim vremensku prognozu, ali onu kratkoročnu, dnevnu, pa nisam ni znala da nas očekuju ovakve vrućine. Nedelju dana pre nego što su stigle kod nas, jedna starija komšinica mi je u liftu rekla „ove kiše su sve uništile, poplave svuda, usevi propali, kuće potopljene“ i nastavila u istom dahu „sprema se toplotni talas, najavili su sledeće nedelje jedan, biće temperature 40 stepeni svaki dan, pa posle opet drugi talas. Nismo mi na to navikli“.
Te „nezapamćena hladnoća“, te „topla zima“ i „kišno leto, i kod nas je došla takva klima i zadnje vreme“, ili „ovakve vrućine nikad nismo doživeli“ – zvuči kao da je ljudima teško ugoditi i da stalno predviđaju „zadnje vreme“. Ili su neverovatne vrućine koje su nas zadesile ipak znak da se klimatske promene ubrzavaju?
The Economist piše da su prosečne temperature na Zemlji dostigle novi rekord 3. jula i da ispod prethodnog rekorda, koji je postavljen prošle godine, tek treba da padnu. Niz vrelih dana tokom jula ne iznenađuje jer, dve trećine kopna se nalazi na severnoj hemisferi, a zemlja se zagreva brže od vode, tako da su severna leta najtoplije doba godine za planetu u celini. Ali najviše temperature su uglavnom dolazile kasnije.
Ove godine visoke temperature su počele rano i traju već dugo bez presedana. Postoje promene i u okeanima. Od 13. marta, površinske temperature mora u niskim i srednjim geografskim širinama su više nego istog dana bilo koje godine još od 1981. godine.
Takozvana Kineska dolina smrti, mesto u depresiji Turpan u Sinđijangu, 16. jula je prijavila temperaturu od preko 52°C. U Americi u Dolini smrti, istog dana je temperatura prešla 53°C. Kao u izolovanim pustinjama, temperature su bile visoke i u mestima koja naseljavaju milioni ljudi.
Peking je 6. jula izmerio najvišu julsku temperaturu ikada, pa su vlasti objavile drugo crveno upozorenje u dve nedelje. U Arizoni je 19. jula bio 19. dan ekstremnih vrućina, a slično je u Italiji i mnogim evropskim zemljama.
Život u stakleniku
Upitan kako je ovo moguće, jedan klimatolog je odgovorio „to ima veze sa akumulacijom gasova staklene bašte u atmosferi. Više gasova staklene bašte dovodi do toga da se više sunčeve toplote zadržava blizu površine i apsorbuje od strane okeana.“
Nivo ugljen-dioksida, najvažnijeg dugoročnog gasa staklene bašte, izmeren je na Mauna Loa, planinskom vrhu na Havajima. Pokazalo se da je to najviši nivo u poslednja 3 miliona godina. Metan i azot-oksid, druga dva dugoročna gasa staklene bašte takođe su dostigli nivoe koje čovečanstvo nikada nije iskusilo.
Klima ima i prirodne varijacije, od kojih je najpoznatija „El Niño“ južna oscilacija koja doprinosi vrućinama. U junu je svet ušao u fazu El Ninja, a naučnici kažu da se njegov efekat na globalne temperature odražava obično godinu dana nakon što je bio prisutan na tom mestu.
Prema Džejmsu Hansenu, klimatskom naučniku sa Univerziteta Kolumbija, onakva leta kakva su bila između 1950-ih i 1980-ih sada se događaju jednom u pet godina. „Ako negde postoje vruća leta, najverovatnije će ih biti i u nekoliko regiona.“
Osim toga, još nekoliko stvari bi mogle da utiču na ubrzanje zagrevanja. Jedna je promena u stratosferi koju je izazvala erupcija podmorskog pacifičkog vulkana Hunga Tonga–Hunga Ha’apai u januaru 2022. godine.
To je bila najveća erupcija posle one na planini Pinatubo na Filipinima 1991. godine, kada su milioni tona sumpor-dioksida ispušteni u stratosferu. Tada je došlo do globalnog hlađenja od oko 0,5°C koje je trajalo oko godinu dana.
Erupcija Hunga nije izbacila ni približno toliko sumpora u atmosferu, ali je upumpala veliku količinu vodene pare (između 70 i 150 miliona tona). Vodena para izuzetno utiče na staklenu baštu. U nižim slojevima atmosfere se kondenzuje u kišu ili sneg, ali se u stratosferi zadržava duže. Smatra se da je erupcija Hunga povećala količinu vodene pare u stratosferi za 13 odsto. To je zagrejalo planetu, ali pitanje je koliku ulogu trenutno ta erupcija igra, pošto ona već jenjava.
Drugi uticaj moglo bi biti povećanje nivoa metana u atmosferi, kao što se događa kada se ledena doba završe, i kao što se, između ostalog dešava u poslednje vreme. Naučnici navode da je nivo metana rastao tokom 20. veka, uglavnom zbog veće upotrebe fosilnih goriva i poljoprivrede.
Fosilna goriva i poljoprivreda nesumnjivo imaju uticaj na klimu, ali rad naučnika Euana Nisbeta i njegovih kolega, koji je nedavno prihvaćen za objavljivanje u „Global Biogeochemical Cycles“ navodi da višak metana dolazi i od rasta tropskih močvara, čije biljke proizvode gas kada trunu. Ako je to tačno, znači da i danas imamo povratnu spregu koja je bila ranije: više metana – više močvara – i opet više metana.
Takođe, sagorevanjem uglja i mazuta nastaje mnogo sumpor-dioksida. U atmosferi taj gas formira sulfatne čestice koje dovode do zagađenja vazduha koje odnosi milione ljudskih života.
Decenijama se pokušava sa smanjenjem emisija sumpora, ali čestice sulfata u nižim slojevima atmosfere reflektuju sunčevu svetlost baš kao one nastale u stratosferi nakon vulkanske erupcije.
Posebno su značajni novi propisi koji ograničavaju sumpor u gorivu brodova, koji su stupili na snagu 2020. godine. Smatra se da je emisija sumpora iz transporta smanjena za 80 odsto i procenjuje se da će se time spasiti 40.000 života godišnje. Opao je broj „brodskih tragova“, dugih i tankih oblaka koji nastaju oslobađanjem čestica sulfata iz izduvnih gasova brodova. Slabiji tragovi znače da se manje sunčeve svetlosti odbija nazad u svemir, a umesto toga je upijaju okeani.
Hansen smatra da čestice aerosola imaju veliki uticaj na pokrivač oblaka, i da to može objasniti brzo zagrevanje koje imamo. Od 1970. do 2010. trend zagrevanja je bio 0,18°C u deceniji, a od 2015. godine, Hansen procenjuje da se kreće između 0,27°C i 0,36°C.
Solarni geoinženjering
To je skup ideja o hlađenju planete. Najistaknutiji pristup uključuje prskanje sićušnih kapljica sumpor-dioksida u stratosferu, gde one mogu da prežive oko godinu dana, reflektujući sunčevu svetlost i hladeći planetu.
Već pomenuta velika erupcija Pinatube na Filipinima, u stratosferu je ubrizgala 15 miliona tona sumpor-dioksida što je ohladilo planetu naredne godine.
Ipak, ova ideja je kontroverzna, jer nije sigurno kakvi bi njeni efekti na stratosfersku hemiju bili i kakve bi posledice mogla da nanese ozonskom omotaču, koji štiti od štetnog sunčevog ultraljubičastog zračenja.
Smanjenje štetnih emisija bi trebalo da uspori zagrevanje Zemlje na nekoliko decenija, a ako se čovečanstvo aktivno uključi i osvesti, moglo bi da potraje do kraja ovog veka.
Tagovi
