Da li se pravilno kaže „Ćacilend“ ili „Ćacistan“: Basara piše Jergoviću o nazivu „ćaci“

Veče pre nego što ću pročitati tvoje pismo pročitah na tvom portalu tekst „Šta nama znači reč Ćaci i postoje li među nama u Hrvatskoj ćaciji“. Baš se dobro namestilo to pisanije; ionako sam bio naumio da zapodenem diskusiju na temu „ćacija“. Nije ona uopšte jednodimenzionalna, još manje jednoznačna.

Krenimo od početka. Napisati „ćaci“ umesto „đaci“ nije izraz neke naročite nepismenosti – i sam to kažeš u tvom tekstu – brzopisna, naime, ćirilica idealna je za takve omaške, pogotovo otkako je tzv. „krasnopis“ postao stvar daleke prošlosti. (Nije mu cvetalo ni u vreme kad sam ja polazio u školu, a to je bilo poodavno.) U suštini, ćirilica se može ispravno pisati jedino krasnopisom. I to polako. I to penkalom. Svako pojednostavljivanje, ubrzavanje i flomasterizacija ćirilice završava u brljotinama i nečitkostima, od kojih „ćaci“ nije nešto najgore što se može napisati. Dok sam uopšte pisao rukom – što sada činim samo u krajnjoj nuždi i uz popriličan napor – ako bih pisao ćirilicom, već bih sutradan imao muke da razaznam šta je u rukopisu „š“, šta „m“, šta „t“, šta „i“.

Nisam pravo da ti kažem siguran da li bih i sada, ako bi trebalo da napišem „đaci“, dovoljno uspešno zavrnuo „đ“-ov repić da ne ispadne „ćaci“.

Kakogod, pogreška je napravljena i sasvim je OK da bude upotrebljena protiv pogrešnika, tačnije protiv grupe pogrešnika. Neki dovitljivac se dosetio da akcenat u „ćaci“ pomeri sa prvi sloga na drugi slog, pa se tako umesto besmislice dobio lični nadimak Ćaci, sličan postojećim Miki, Caci, Cici. Bar vrcavosti duha nikad nije nedostajalo u Srbiji. Ali nikad ne nedostaje ni pratećih slabosti istog tog duha, preciznije – tamnih strana tog duha.

Nisu prošla ni dva dana, a od doskočice „Ćaci“, koja je sama po sebi uspela zajebancija, napravljena su čitava jedna fenomenologija, poetika i politička filozofija, skovan je i toponim „Ćacilend“ – tu već vrcavost počinje da trokira, ako se htelo (a htelo se) reći ono što se pokušalo reći, trebalo je reći „Ćacistan“ – i na kraju je nastala za Srbiju tipična psihička epidemija, pomama etiketiranja kao ćacija. Svih koji su na ovaj ili onaj način povezani sa režimom.

E sad, nije da „ćacijima“ ne pristaje ime „ćaci“, ali – šta uraditi sa ćacijima? Pogotovo nakon što se Vučić slikao u majici na kojoj piše „I ja sam Ćaci“. Već godinama ne prestaje – ne da me nervira, nego da me fascinira – imbecilna vera većeg dela tzv. građanske Srbije da se jedna veoma loša i nasilnička politika – a uzgred Vučićeva nije ni najlošija ni najnasilnjija – može savladati nepolitičkom sprdačinom ili – gori slučaj – suštinski istom tom politikom koju bi na duhovit i vrcav način vodilo neko „neokaljano“ lice.

NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 17. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS

Nedeljnik 692Nedeljnik 692