Čitavi ekosistemi nestaju: Zašto će i kako topljenje glečera uticati na celu planetu

Piše HENRI FAUNTEJN

0
Ben C. Solomon/The New York Times

NACIONALNI PARK MAUNT REJNIR, Vašington – Kada je izgrađen hiljadu devetstotih, zapadni put do Nacionalnog parka Maunt Rejnir prolazio je tik uz glečer Niskvali. Posetioci su tu pravili pauzu da pojedu sladoled i sa osmatračnice između stena u čudu posmatraju nepregledne površine leda.

Tezge sa sladoledom odavno nema, a ni leda. Glečer se sada završava dva kilometra dalje uz planinu. Baš kao i bilo gde drugde u svetu, i glečeri u Severnoj Americi nestaju.

Topljenje glečera pogodiće ekosisteme i stvorenja koja u njima žive, poput lososa koji se mreste u potocima otopljenog leda. Pored toga, trpeće voda koju milijarde ljudi piju, usevi koje uzgajaju i energija koju koriste.

Sa topljenjem glečera menjaju se temperatura vode i nutritivni sadržaj, što će naročito negativno uticati na zajednice u okolini. “Većina ovih ekosistema evoluirala je uz glečere hiljadama godina, možda i duže”, kaže Džon Ridelm, geolog iz nacionalnog parka koji je pokrenuo program za praćenje glečera u Rejniru.

Među istraživačima koji pokušavaju da u potpunosti razumeju uticaj topljenja glečera na okolinu je i Dž. Rajan Belmor, biolog iz Šumske službe SAD na Aljasci. On proučava lanac ishrane u svežoj vodi, kompleksne “ko koga jede“ odnose, koji pokazuju kako se energija kreće kroz ekosistem.

Aljaska je idealno mesto za proučavanje posledica klimatskih promena na glečere, pošto upravo na Aljasci na godišnjem nivou nestane 75 milijardi tona leda. Kada se led topi, on za sobom ostavlja potpuno izmenjene pejzaže, a menja se i voda koja tuda protiče.

Dr Belmor je sa kolegom prošle godine u reku Herbert, oko 15 kilometara severno od Džunoa, postavio zamke za ribe. Reka meandrira nekoliko kilometara od glečera do obale. Nakon što su izmerili težinu i dužinu svake ribe, Belmor i njegov kolega obavili su ispiranje želuca. Pažljivim umetanjem vrha plastičnog šprica u grlo ribe i ubrizgavanjem vode, Belmor je uspeo da ispere stomak od svih sadržaja. Hrana iz želuca spakovana je u plastične kesice kako bi se kasnije ispitala. (Riba je vraćena u reku.)

Belmor želi da uporedi ono što ribe jedu u Herberu – uglavnom otopljeni led – sa onim što one jedu u obližnjim rekama koje izviru na drugim mestima.

Temperatura vode, kao i količina hranljivih materija, zavisi od izvora, a upravo su to glavni faktori za vrstu dostupne hrane i zdravlje ekosistema.

Proučavanje ishrane u različitim potocima i rekama omogućiće bolje razumevanje onog što će uslediti kada se glečeri povuku, a potoke koje su formirali zamene drugi izvori vode.

U potocima koji se formiraju iz glečera uglavnom se nastanjuju specifične vrste adaptirane na niže temperature. “Kada glečeri nestanu, te vrste će biti istrebljene”, kaže Aleksandar Milner, profesor na Univerzitetu u Birmingemu u Engleskoj, koji se godinama bavi topljenjem glečera.

Dr Milner misli na mala stvorenja poput insekata i mikroorganizama kao što su bakterije. Posledice bi po veće vrste poput riba mogle da budu još drastičnije i kompleksnije.

“U ovom delu sveta losos je važan i za ekonomiju i za kulturu”, ističe Džonatan V. Mur, ekolog sa Univerziteta Sajmon Frejzer u Barnabiju, u Britanskoj Kolumbiji.

On je okupio grupu istraživača koji se bave odnosom lososa i istopljenog leda. Losos se rađa u potocima sveže vode, a zatim odlazi u more gde raste pre nego što se vrati natrag u svežu vodu da bi se mrestio i na kraju uginuo. Temperatura vode mora biti odgovarajuća da bi se losos pravilno razvijao, a sa opadanjem količine vode iz glečera i rastom temperature ta vrsta biće ozbiljno ugrožena.

Druge promene mogle bi da – makar kratkoročno – budu povoljne. Kada se glečeri povlače, za sobom ostavljaju stene i sedimente, a potoci vijugaju oko njih. Šljunčana korita mogla bi da budu idealna mesta na kojim će lososi polagati ikru.

“Pokušavamo da razumemo kako će novo okruženje funkcionisati za losose, ali ipak smo u potpunosti sigurni da klimatske promene nikako nisu dobre za ovu vrstu”, ističe dr Mur.

Topljenje koje vodi do promene habitata lososa može se desiti u roku od nekoliko godina, ali i za nekoliko decenija. Povlačenje glečera može dovesti do poplava, a većina reka i potoka u Nacionalnom parku Maunt Rejnir već godinama plavi.

Prirodnjačka istorija severozapadne obale Pacifika i Aljaske, kao i drugih delova sveta koji obiluju glečerima, može se posmatrati kao priča o promenama koje je izazvao led. To se dogodilo za vreme poslednjeg ledenog doba, kada je pomeranje ogromnih ledenih pokrivača koji su prekrivali planetu u potpunosti preoblikovalo zemljište. A to se dešava i danas, dok se glečeri, ostaci tih ledenih pokrivača, povlače.

© 2019 The New York Times