Onoliko koliko je velika tragedija sa kojom se neko društvo suoči, toliko je veliki i izazov koji se postavlja pred tim društvom. Težina šoka se u istom trenutku transformiše i u težinu zadatka adekvatne reakcije. Prošlost se može dijagnostikovati, ali budućnost je ono na šta jedino možemo uticati. A bez tačno utvrđenog uzroka malo toga je moguće učiniti da bi se slične ili gore tragedije izbegle u budućnosti. Masakr u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ svakako je doveo celokupno društvo u stanje kolektivnog šoka. Pucnji u učenike i zaposlene Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ otvorili su Pandorinu kutiju iz koje je izašao neslućeni broj pitanja sa kojima smo, čini se, u morbidnoj trci s vremenom da na njih damo odgovore. U tragičnim danima koji su usledili videli smo da nemamo vremena ni za pogrešno definisana pitanja, ni za pogrešne odgovore. Nažalost, čini mi se da smo u prethodnim danima imali inflaciju pravilnih odgovora, na mnogo veći broj pogrešno postavljenih pitanja. Upravo zato i ovo moje obraćanje će pre svega biti ispunjeno pitanjima u nadi da ćemo na njih u što skorije vreme ne samo pronaći nego i izgraditi odgovore.
Stravična vest o masakru u osnovnoj školi u Beogradu dočekala me je dok sam bio na konferenciji posvećenoj miru u Seulu. Bila je to udarna vest i u tom i u svim delovima sveta. U koji god kontekst stavljena, ta vest jeste svakako bila i poraz celokupne civilizacije i kao takva i jeste se ticala građana svake države na svetu.
Moja prva reakcija kao kliničkog psihologa bila je da je potrebno hitno organizovati prvu psihološku pomoć u ovoj školi, ali jednako hitno i preventivnu psihološku pomoć u svim školama u Srbiji. Nažalost, naše društvo nije spremno dočekalo talas nasilja koji se mogao očekivati nakon masakra u osnovnoj školi, budući da ovakvi događaji često budu okidač za niz sličnih događaja. I upravo to se desilo u danima koji su sledili. Zato je bilo apsolutno neophodno hitno napraviti radnu grupu koja bi već do sledećeg dana imala tačna uputstva kako izgleda školski dan u svim školama u Srbiji. I to je moralo biti standardizovano, a ne prepušteno individualnim odlukama nastavnog osoblja. Sva deca u Srbiji su morala imati objašnjenje ovog događaja i razgovor koji bi se vodio uz prisustvo psihologa ili koji bi bio koncipiran u saradnji sa stručnim licima. Prva 24 sata nakon ovakvih šokova su ključna za dalji tok posledica ovakvog traumatičnog iskustva.
Ceo tekst Borisa Tadića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
