“Bitka na Neretvi” bila je jedan od najskupljih filmova na svetu (izvan engleskog govornog područja), a partizanski film jedan od retkih evropskih autentičnih žanrova: Po čemu smo jedinstveni u svetu, nastavak feljtona u novom Nedeljniku

1
Profimedia

Šta je ono čudesno u kulturi ovih prostora, a što je nadilazilo svetske uzore i postajalo avangarda, od prve monumentalne skulpture u Evropi, preko arhitekture, do filma i stripa?

Najosobeniji jugoslovenski medijski proizvod bili su partizanski filmovi. Ranko Munitić je tvrdio da je u pitanju poseban žanr “partizanac”. Munitić je takođe smatrao da je Evropa dala veoma mali broj originalnih žanrova. Jedan žanr je italijanski neorealizam. Drugi je partizanac. Država je davala ogroman novac za filmsko utemeljenje mita o jugoslovenskoj borbi za slobodu. Od oko 900 filmova snimljenih u Jugoslaviji, 250 su bili partizanski.

“Bitka na Neretvi” bila je jedan od najskupljih filmova na svetu, snimljenih izvan engleskog govornog područja. Kao i kod spomenika, došlo je do jedinstvenog spoja zapadne estetike i komunističke (revolucionarne) ideologije. I to ne bilo kakve zapadne estetike. Pre svega, primenjeni su obrasci vesterna i akcionih filmova. Po tome se najbolji partizanski filmovi razlikuju od poljskih ili sovjetskih ratnih filmova. U filmu “Kapetan Leši” Žike Mitrovića imamo i junaka (šerifa) i odmetnika, i zadimljeni vestern salun, i pevačicu i učiteljicu. U filmovima Šibe Krvavca kao što su “Valter brani Sarajevo” , “Most” i “Partizanska eskadrila” imamo svu moguću ikonografiju akcionih filmova. I skakanje po krovovima i vagonima, i pucanje iz svih mogućih oružja, i akrobacije. Svaki Kinez mojih godina zna Valtera i pesmu “Bela ciao” iz filma “Most”. Tu su i nedovoljno vrednovani “Bombaši” Predraga Golubovića. Naravno da partizanski filmovi nisu ogledalo ratne stvarnosti. To nisu bili ni klasični vesterni. Svi znamo da su Indijanci bili prave žrtve, da je konjica sprovodila užasan genocid nad njima, da su kauboji često bili crnci, a da žene u salunima uglavnom nisu bile preterano elegantne. Isto tako znamo da je Bata Živojinović pobio više Nemaca od svih evropskih pokreta otpora zajedno. U partizanskim filmovima se izbegava tema bratoubilačkog rata, jer ona kvari priču o skladnoj i jedinstvenoj borbi. Zato nema mnogo ustaša u tom žanru. Ima više četnika, ali su oni često prikazani kao razbojnička banda, sasvim u skladu sa vestern uzorima. Juriš četnika u “Neretvi” neki porede sa jurišem u filmu “Divlja horda” iz iste 1969. godine. Ili četnički komandant u “Povratku otpisanih”.

Kao i vestern, partizanac je trebalo da bude osnova za mit na kome bi se stvorila zajednica. Za taj mit je bila potrebna priča o zajedničkoj i jednakoj borbi svih naroda i narodnosti protiv okupatora. Ironija istorije je da je uticaj partizanskog filma nadživeo državu čiji je stub bio. Čak je pridobio i ljude koji su istorijski bili na drugoj strani. Bošnjaci, koji su procentualno bili najbrojniji esesovci u Evropi, brojniji i od Nemaca, gaje kult filmova Šibe Krvavca. Jedan od komandanata OVK se zvao “kapetan Leši” po imenu nepostojećeg albanskog partizana iz filma. Inače, prvi kosovski Albanac je poginuo u partizanima 1943. godine. Posle ih je poginulo još nekoliko.

***

NEDELJNIK U NOVOM BROJU OD ČETVRTKA 25. FEBRUARA DONOSI NOVI NASTAVAK FELJTONA PREDRAGA J. MARKOVIĆA “U ČEMU SMO PRVI I JEDINSTVENI U SVETSKOJ ISTORIJI”. OVOG PUTA TEMA JE KULTURA. ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU

Naslovna strana Nedeljnika br. 476

1 KOMENTAR

  1. Sve ostalo Ok, ali ‘Bombaši’ su đubre od filma. Bolje je taj sat ipo života potrošiti na gledanje kako ti rastu nokti nego na gledanje tog filma.

Comments are closed.