Kad smo već kod Fakulteta političkih nauka. Već prvog dana kada smo seli u onaj amfiteatar, čuli smo njegovo ime. Ne previše pohvalno, jer je više zvučalo kao „Niko od vas neće baš biti Sergije Lukač“ – da li je i danas na snazi princip da brucošima prvo govoriš sve najgore, valjda da se ne bi razočarali? – ali od tada pa nadalje, profesor Sergije Lukač bio je neko na koga se trebalo ugledati. (Kada sam se ja dokopao indeksa, profesor je još bio živ. Preminuo je 2004. godine.)
Imalo je to smisla, kako da nije: Lukač je bio jedan od osnivača Katedre za novinarstvo na FPN-u, i u isto vreme profesor koji se vrlo bavio praksom. Zbog njegove široke erudicije ta je katedra valjda tako i izgledala, jer je profesor Lukač shvatao da jednog novinara čini sve ono što zna. Zato smo učili toliko filozofije, istorije, sociologije i psihologije. Zato su nas ti ispiti – a brojni su stvarno bili zanimljivi – terali da budemo ljubopitljivi, a vežbe izazivale ono što smo mislili da znamo.
Ispostavilo se da sam u sedmici u kojoj je Fakultet političkih nauka, tamo gde ću napraviti prve teorijske korake u svetu novinarstva, bio u centru pažnje javnosti iz sasvim pogrešnih razloga, u sedmici u kojoj se ispred FPN-a protestovalo, a neki nimalo lukačevski ljudi pokušavali da proguraju za dekana čoveka za kojeg se odavno priča da se nedolično ponaša prema studentkinjama, u toj sedmici, dakle, sasvim sam slučajno naleteo na jedan tekst profesora, pardon novinara Lukača.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
