Bella ciao: Kako je Kuća od papira pobedila Kulu od karata

1

U trenutku kada čitate ovaj tekst – bilo da ste zapalili namore, ili prebirate po striming platformama ispod klima uređaja jer je jedini pravi odmor ostati kući i bindžovati dobre i one manje dobre serije – treća sezona serije La casa de papel (ili Money Heist, kako vam draže) već je dostupna na Netfliksu.

Nije telenovela (iako bi i to bilo sasvim okej, nostalgije radi), a jedan od razloga zašto je Kuća od papira (papir kao šuške, lova, komprende?) opčinila čak i Amere koji vazda gaje animozitet prema bilo čemu što nije sa engleskog govornog područja (u to se računaju i Englezi, razume se) po svoj prilici je i činjenica da glavom i bradom iza pljačkaške sage o Profesoru i padavanima mu stoji Aleks Pina. Ako vam to ime ne znači ništa, trebalo bi.

Pina je čovek koji je radio Seranove, a tvorac je i kultne serije Los herreros de Paco, iliti Pakovi ljudi, ali i El Barco. (Dobro, i Tri metra iznad neba.) Netfliks nije gubio vreme, pa je i sa Pinom, kao i sa autorima nemačke hit serije Dark, potpisao ekskluzivni ugovor, što znači da će se Pina još naraditi za Netfliks. Ekskluzivno za Netfliks. (Već je najavljena “ženska akciona drama” Sky Rojo.)

Ispalo je da je La casa de papel u prvom kvartalu godine u kojoj je počela da se strimuje na Netfliksu bila njihova najgledanija strana serija otkad platforma postoji, svojevrsni sociološki fenomen od Argentine do Irana, iako se prvobitno u slobodnom prikazivanju u Španiji baš i nije proslavila.

Evropske serije en general odlikuju jedinstveni ambijent i atmosfera koje Amerikanci nikada neće uspeti da dočaraju, premda su večito pokušavali da to učine. (To je ono kad ne znaju više šta će, pa trk kod Evropljana po prava za rimejk, a onda ga, po pravilu unište.)

Anatomija serije je jednostavna. Briljantni i metodični Profesor. Osmoro ljudi sa maskama koji nemaju šta da izgube i nose imena gradova. Pet meseci da se pljačka isplanira do detalja. Šezdeset sedam talaca. Jedan cilj: upasti u nacionalnu fabriku za štampanje novca, ištampati i odneti milione evra. I jedan Srbin. Jer, realno, “i najprefinjenijoj pljački treba Srbin”. Ili dva, pošto bi i Oslo trebalo da je Srbin, ali nije stvarno.

Berlin, Rio, Helsinki (taj je naš!, Darko Perić), Oslo (lep detalj kad mu na sanduku napišu “Beograd”), Moskva, Najrobi, Denver (njega znamo iz Elite) i Tokio (nju čak neki Srbi spasavaju) nose maske s likom Salvadora Dalija (priča se da su ga odabrali umesto Pikasa jer je posle simpatisanja komunizma bio blizak fašistima; čuveni nadrealista simboliše diktatorski režim koji je porobio Španiju) i žele da budu Robin Hudovi, buntovnici koji će se osvetiti kapitalističkom sistemu; ne kradu – teoretski nije reč o klasičnoj pljački, ne ubijaju (Profesor to ističe na početku, ne sme se proliti kap krvi) i nose crvene radničke kombinezone. Ta crvena, radnička uniforma simboliše levicu, otpor, revoluciju, ali je istina i da je ovaj odevni komad bio rado viđen u avangardnim kolekcijama Elze Skjapareli i Koko Šanel; danas je on epitom ležernog glamura na Pradinim revijama. I pljačkaši sjajno izgledaju u njima, mada bi valjalo pohvaliti i eye for design; crveni kombinezoni u savršenom su skladu sa enterijerom fabrike.

Helsinki je, očekivano, simpatični rmpalija kao od stene odvaljen, učesnik ratova i veteran podzemlja. Ne samo da ume sočno da opsuje na maternjem (“Kume, ako ovaj zapuca, pobij ih sve, mamicu im je**m”), nego čak i pevuši “Svilen konac” ili svira “Tiho noći”. Darko Perić koji igra Helsinkija je Kladovljanin, a prva uloga mu je, kako je ispričao u nekom intervjuu, bila uloga pijanog mornara koji je silovao Hemingvejevu ženu.

Gledaoci su se, ipak, masovno zaljubili u Berlina; valjda svi vole loše, baš loše momke koji na kraju spase stvar.

Berlin je Joker tip, onako je psihopatski dopadljiv, retko dobar sociopata, na neki način antagonista, hladan, okrutan, provokator, impulsivan, šovinista, i iako se mnogi nadaju da će ga videti i u novoj sezoni, to se po svoj prilici neće dogoditi, osim možda u flešbekovima, jer ono rešetanje ni Deadpool ne bi preživeo.

La casa de papel je svojevrsni omaž Tarantinovim Reservoir Dogs, pomalo čak i Kjubrikovom The Killing (liči, čak, i na The Hot Rock Pitera Jejtsa sa Robertom Redfordom, da li se iko seća tog filma?), i iako se Pina, istina, koristi dobro uhodanim klišeima pljačkaških filmova – uočljiv je uticaj i Ocean’s Eleven, Inside Man Spajka Lija, filma Italian Job i drugih perjanica žanra – oni su upotrebljeni iz potpuno drugačijeg narativnog ugla. Heist tematika jeste prežvakana, ali je reinterpretacija starih fora u evropskom duhu Kući od papira dala swag.

Ne dajte se prevariti što se čitava serija odvija na jednom mestu (ko je gledao Locke, zna da i jedan kadar u jednom automobilu – u kojem je, doduše, Tom Hardi – može da bude čitav film i da to bude sjajno), pa da mislite da je dosadno. Nono, dinamično je i to kako: nema praznog hoda, intriga i pritisak ne popuštaju, pršte klifhengeri i sve je melodramatično taman da emotivni naboj čini akciju toplom ljudskom pričom.

I kraj je takav. Pljačkaši napuštaju fabriku posle 125 sati umesto planiranih 11 dana, odštampali su svega 984 miliona umesto 2,4 milijarde, a premotavanjem na godinu dana od pljačke, niko ne zna gde su oni koji su preživeli opsadu štamparije. I možda je pravo finale ona pucačina u tunelu, kada se Berlin žrtvuje kako bi ostali utekli, sve uz Bella Ciao.

A Bella Ciao tačno utelovljuje duh serije: himna italijanskog otpora fašizmu preinačena je u viralni fenomen. Njome se potcrtava premisa da La casa de papel u srži i nije priča o pljački, već o buntovništvu, osveti i otporu. Priča o tome da je autoritet kao koncept prevaziđen, da bi ga trebalo percipirati kao sistem koji mora biti uništen spolja, iznutra i odozdo, i to radi, vi gledate i sve su vam draži ti mladi ljudi sa margine i tako serija nosi društvenu angažovanost i blagu subverziju. Na to je, valjda, mislio Breht kada je pitao je li veći kriminal osnovati banku ili opljačkati je.

Opšti je konsenzus da je serija dobila grozno ime na engleskom, jer je Amerikancima valjda glupo da se serija zove La casa de papel, a ako ste od ovih što stvarno i misle da je prevod glup, opustite se, moglo je da bude gluplje. Money Shot, na primer. Genijalno bi bilo da je jednostavno nazvana House of Paper, i to ne samo jer je tačnije, hellooo, već i pomalo ironično, kao direktni antipod House of Cards koju pamtimo kao sjajnu seriju, ali koja je to odavno prestala da bude i voza se na staru slavu. (Ili na Kevina Spejsija, iako je to sada verovatno politički nekorektno reći.)

House of Cards smo voleli jer je bila inteligentna i istovremeno zastrašujuća, a onda ne samo da se desio Tramp i da je fikcija izgubila oštricu jer je stvarnost postala još strašnija i hladni cinizam u jukstapoziciji sa Obaminim optimizmom više nije bio cinizam, već se posle Spejsija pretvorila u nekakav isforsirani feministički manifest, valjda u znak iskupljenja, šta li. #MeToo je možda doneo pravdu žrtvama seksualnog uznemiravanja, ali je srušio Kuću od karata. Ona od papira, međutim, ne pretenduje da bude so deep, niti se bilo kome izvinjava, već igra na stari dobri adrenalin.

La casa de papel čak čini za žene više nego House of Cards: Najrobi je snažna na stvarniji, spontaniji i iskreniji način od Kler Andervud. Njeno glasno ludilo, njena maštovita teatralnost, kako je neko to opisao, njena naivna, ali uvek prisutna hrabrost, čak i – a možda i najviše – njena ženska ranjivost Najrobi čine sirovijom i suštinski emancipovanijom od proračunate Kler, elegantnog makijaveliste, i sage o njenoj trudnoći.

1 KOMENTAR

Comments are closed.