“Baci tu loptu i ulazi u kuću, treba da igraš LOL i Counter”: Kako je esports osvojio svet i Srbiju (i to je dobra stvar)

0
Profimedia

„Ja idem na A, biću u sendviču, ti idi na mid.“

Ako čujete dete kako u mikrofon izgovara nešto slično dok gleda u monitor računara, ili sa drugarima govori o supermoćima i tučama, nije poludelo, ne brinite. Ako vam klinac kaže da ide sa drugarima na fudbal, a ne ponese patike i ne vrati se izguljenih kolena i ozelenjene odeće, ne brinite jer vas ne laže.

Možda je za nekog ludost, za nekog možda lažan svet, ali video igre defacto zauzimaju sve važnije mesto u životu dece, ali i odraslih. I to ne na onaj stereotipni način – gde četvorica debelih momaka u donjem vešu sede danima sa džojsticima u rukama, jedu bajatu picu i jednog po jednog ostavljaju devojke zbog nedostatka pažnje. Igranje video igara, postalo je deo svakodnevice kao bezbedna, kompetitivno struktuirana razbibriga. I nešto više. I nešto bolje, ako tako želite.

Ne, niko ne očekuje od vas da viknete detetu: „Baci tu loptu i ulazi u kuću, treba da igraš igrice“.

Ali bi bilo lepo da pročitate naredne redove jer to je priča o budućnosti koja se upravo događa. I da ne govorite ili pišete „igrice“. Ni slučajno.

Prva srpska visokobudžetna kompjuterska igra plasirana širom sveta – „Genesis Rising“ – koju je napravio beogradski studio „Metamorf“ 2007. godine, bila je prvi zamajac „ozbiljnosti“ u svetu gejminga kod nas.

Dve godine kasnije, ljubav čovečanstva, ali i Srba prema video igrama, konačno je institucionalizovana. Svetska federacija, osnovana te 2009. godine, okuplja delegate nacionalnih federacija i na redovnim sastancima određuje globalne ciljeve.

Deceniju od osnivanja federacija –srpska gejming federacija takođe je osnovana 2009. godine – ciljevi su se promenili.

Danas se o e-sportsu govori kao o fenomenu koji privlači jako veliki broj ljudi i koji bi zbog svog kompetitivnog karaktera mogao da dobije i zvanično zvanje sporta. Čak i svetska federacija pregovara sa Međunarodnim olimpijskim komitetom. Pored toga, značajno je to što su federacije u Rusiji i Danskoj pitanje e-sporta uspele da institucionalizuju, pa je ta vrsta nadmetanja u video igrama i zvanično proglašena za sport.

Ono što takođe doprinosi utisku da je zaista u pitanju sport u pravom smislu te reči, jesu Svetska prvenstva koja se redovno organizuju, a na kojima u ekipnoj konkurenciji Srbija ima veoma značajnu ulogu. Najbolji rezultat je ostvaren 2015. godine, kada je ekipa Srbije osvojila prvo mesto u generalnom plasmanu.

Čini se da timovi gejmera iz drugih zemalja nisu toliki problem kao predrasude koje vladaju.

Prvi argument koji mnogi potežu jeste zdravlje osoba koje igraju video igre, međutim Milan Đukić, predsednik Srpske esports asocijacije, objašnjava kako je zapravo uređen život profesionalnih gejmera.

„Umerenost nikada ne može da bude precenjena. Oni koji igraju video igre amaterski ne bi trebalo da provedu pored računara više od sat ili dva u toku dana. Isto je i sa onima koji rekreativno igraju basket. Kada je lepo vreme, izađu na teren i odigraju nekoliko partija sa društvom. Međutim, kao što profesionalni košarkaši provode sate trenirajući, tako i profesionalni igrači video igara moraju da vežbaju. Istina, zvuči suludo da neko provede ogroman broj sati svakoga dana u sedećem položaju i pred ekranom, ali postoje određena pravila u vezi sa načinom života koja je potrebno poštovati. Svaka ekipa ima svoj „boot camp“, određeni prostor poput karantina u kom trenira i priprema se. Taj prostor sadrži potrebne elemente za rekreaciju ili se nalazi u blizini teretana jer je fizička aktivnost između igranja igara neophodna. Takođe, postoje tačni planovi treninga koji detaljno određuju koliko bi neki igrač trebalo da šeta u toku dana, kako da se hrani, kada da pravi pauze. Da bi se izbeglo besomučno vežbanje nasamo ili u okviru ekipe, organizuje se veliki broj prijateljskih turnira, ili se odlazi na neka takmičenja nižeg ranga. Postoje naravno i elementi koji se vežbaju u okviru „boot campa“, poput nišanjenja i pucanja u Counter Strike-u, ili neke taktičke varijante u FIFI“, objašnjava Đukić.

On kao dobar primer koristi srpskog šampiona u Tekenu, borilačkoj igri, koji je na jednom od prethodnih svetskih prvenstava osvojio bronzanu medalju.

„Veština u igranju Tekena drugi je, ili treći izbor u njegovom životu. Pre svega, on je oficir Vojske Srbije, a osim toga, bavio se aikidoom i to na vrhunskom nivou. Trenutno radi kao trener u jednom klubu i kaže da je znanja stečena tokom karijere uspeo da primeni u Tekenu. Spoj lepog, još lepšeg i korisnog.“

Ozbiljnost sa kojom se pristupa igranju video igara govori o profesionalnom odnosu koji igrači imaju i potvrđuje da e-sports sve više liči na profesionalni sport. Otud i ono upozorenje s početka teksta o tome da je upotreba reči „igrica“ potpuno pogrešna.

„Ljudi često sa nipodaštavanjem govore o onome što je zapravo zanimacija ili profesionalno opredeljenje velikog broja ljudi. Ne zvuči lepo kada neko za nešto čemu posvećujete pažnju, vreme i energiju koristi izraz koji nije samo deminutiv, što nije nikakav problem, nego ima određenu pežorativnu notu. U principu, globalna težnja jeste da se e-sports približi sportu kao takvom, ali ako pitate igrače, oni samo žele da rade ono u čemu uživaju, a ovaj oblik takmičenja taj užitak dodatno povećava.“

Premda ne postoje bilo kakva ograničenja u tom uživanju, a kao komparativne vrednosti u igranju video igara izdvajaju se koncentracija, refleksi i mentalna snaga, ne postoji prednost određenog pola. Ipak, zbog drugačijih društvenih uloga, ali i spominjanih predrasuda, smatra se da je gejming muška oblast.

„Muškarci zaista dominiraju po brojnosti na svim takmičenjima, ali sve više devojaka uzima učešće i sve ih više uopšte igra video igre. Dogodio se zanimljiv slučaj kod nas. Na kvalifikacionom turniru za igru „Hearthstone“ trebalo je da učestvuje 100 takmičara – 99 su bili muškarci i samo jedna žena. Šta mislite ko je pobedio? Pobedila je devojka, uprkos verovatnoći 1:100. To daje posebnu draž e-sports nadmetanjima“, objašnjava Đukić.

Takmičenja se održavaju u velikom broju igara, ali ipak postoji jasna razlika u popularnosti između video igara iz samog vrha i ostalih. Kao pet najpopularnijih igara izdvajaju se: „World of Warcraft“, „League od Legends“, „DOTA“, Counter Strike i „FIFA“.

Time je razrešena i velika dilema ljubitelja fudbalskih video igara – „FIFA“ je globalno značajno popularnija od PES-a. Sa druge strane, nemaju baš svi ljubitelji fudbalskih video igara dovoljno sreće da se oprobaju na turnirima širom sveta.

„Football Manager je veoma popularna igra širom sveta,igra je jako veliki broj ljudi, ali postoji jedan nepremostivi problem – nije kompetitivna u smislu postojanja mogućnosti da se dogodi duel dva igrača. Ipak u poslednje vreme tu je fantasy koji je sve popularniji. Ono što je takođe problem kada je Manager u pitanju, to je nemogućnost da se nadmetanje završi za jedan dan, kako zapravo najveći broj e-sports takmičenja i funkcioniš“, objašnjava Đukić.

Zaključak je da je ponuda video igara na turnirima šarenolika i da može da zadovolji svačije ukuse.

Ako ste stigli dovde, sigurno se pitate kako se ulazi u sastav reprezentacije Srbije.

Odgovor je jednostavan. Potrebno je poslati prijavu i svoj igrački „CV“ – spisak dostignutih rankova u različitim kategorijama. „Tržište“ gejmera je veoma zanimljivo uređeno. Od slobodnih agenata koji su na određeni način izgradili portfolio i na osnovu njega traže tim, preko timova koji na osnovu svojih potreba traže igrače, do brojnih posrednika koji pokušavaju da povežu sve zainteresovane strane.

Oni koji su se do sada etablirali kao kvalitetni igrači, imaju priliku da učestvuju u nacionalnim kvalifikacijama za novo Svetsko prvenstvo. Kvalifikacije se organizuju za veliki broj različitih igara i sastoje se iz nekoliko krugova, a posle 19. novembra znaće se ko će predstavljati Srbiju na SP u sledećim igrama: Counter Strike, Dota 2, Tekken 7…

(Možete se prijaviti klikom ovde.)

Zaista, zvuči kao priča o nekom od „već priznatih“ sportova, a ne kao storija o budućnosti koja osvaja sadašnjost. E-sports ne zahteva veliku medijsku pažnju, posebne specijalizovane kanale, portale i slično, a za dostavljanje važnih poruka ciljnim grupama, za promociju i rad na imidžu igre, dovoljan je internet i dovoljne su društvene mreže.

Čak ni dužnosnici federacija nisu sigurni da li im ide u prilog da šire svoju ciljnu grupu.

Da bi to bilo urađeno na pravi način, potrebno je da prethodno oni koji sa skepsom gledaju na e-sports odbace predrasude. Čini se da će ovaj oblik nadmetanja u video-igrama nadživeti sve one koji u njega sumnjaju, pa je zaista bolja opcija da uzmu džojstik ili se late tastature i miša i dobro se zabave.

„Ja uzimam Liverpul, formacija 4-3-3. Počinji.“