“Baba i deda mogu na letovanje, a ja ne smem ni da izlazim sa drušvom”: Kako pandemija utiče na mlade i decu…

0
SOPA Images / ddp USA / Profimedia

Pod merama ograničenja zbog pandemijekorone naročito ispaštaju deca i mladi. Povećavaju se i socijalne razlike. To polako shvataju i političari, prenosi Dojče vele.

Mladi ljudi imaju drugačiji osećaj za vreme, pa im tako i ovo vreme korone i ograničenja deluje duže nego odraslima.

„Kao 16-godišnjak propustio sam šesnaestinu svog dosadašnjeg života”, kaže gimnazijalac Paskal H. u razgovoru za DW. „Kod jednog 40-godišnjaka je to četrdesetina.”

Paskal je rukometaš i najviše mu nedostaje timski sport. „Društveni kontakt mi ekstremno mnogo nedostaje – a pritom nisam jedini.”

O deci i mladima u vreme pandemije se u Nemačkoj malo govorilo. U međuvremenu se to polako menja. I neki političari zahtevaju da se više u obzir uzme opterećenje dece i mladih.

Pitanje solidarnosti

Dok se u međuvremenu raspravlja o vraćanju nekih osnovnih prava osobama koje su vakcinisane, za brojne mlade će verovatno i ovo leto proći bez putovanja, koncerata i zabava. Jer, i kod vakcinisanja su mladi na kraju liste prioriteta. A za one mlađe od 16 godina još ni jedna vakcina nije odobrena. To bi međutim do leta, kažu političari, moglo da se promeni, ali ni to nije sigurno.

A infekcije pogađaju i mlade ljude. „Deca i mladi su trenutno grupe kod kojih je broj zaraženih još uvek veoma velik”, saopšteno je iz instituta Robert Koh.

Mlađi ljudi, još nezaštićeni, zavise o solidarnosti društva. Solidarnosti koju su „oni dugo pokazivali kako bi štitili ugrožene grupe”, kaže potpredsednik instituta Robert Koh Lars Šade. Bili su veoma ograničeni da bi se izbegle zaraze i zaštitili stariji i da bi bolnice bile pošteđene još većeg opterećenja.

„Zajedno u pandemiju, zajedno iz pandemije”

O kakvoj solidarnosti konkretno može da se govori? „Zajedno smo ušli u pandemiju i zajedno bismo iz nje trebalo da izađeno”, kaže Paskal. „A ne da jedni mogu da rade sve, a drugi moraju da čekaju.” To nije prava solidarnost „da moji baka i deda mogu da lete na Majorku, a da ja ne smem da se nalazim sa prijateljima”.

Pritom Paskal naglašava da ne želi da ga pogrešno razumeju. Redosled vakcinisanja on smatra ispravnim. Logično mu je da se ljudima sa manjim rizikom vrate određena prava – i da im to treba priuštiti.

„Ali, sada na kraju bi moglo da se kaže, malo ćemo da se strpimo dok i oni ne budu vakcinisani ili dok barem ograničenja ne budu ukinuta za sve – to je malo nezgodno.”

Povećane socijalne razlike

Ohrabriti mlade da pokažu svoje emocije, to ima za cilj i hrišćanska organizacija za pomoć deci Vorldvižn (Worldvision). Ta organizacija redovno objavljuje studije o položaju dece. Pre objavljivanja kompletne studije u Berlinu, odvojeno je na digitalnoj konferenciji predstavljen deo o mladima tokom korona pandemije. Prošlog leta su vođeni razgovori sa po petnaestoro dece i mladih iz Gane i Nemačke, starosti između 6 i 16 godina, o tome kako se osećaju za vreme mera ograničenja. Studija će ove godine biti još proširena.

Težište je bilo na posledicama onlajn-nastave. I u Nemačkoj su, u zavisnosti od broja zaraza, škole ili zatvorene ili se naizmenično održava nastava u školi i preko interneta.

Pandemija je pojačala postojeće socijalne razlike, kaže autorka studije Katerina Rode-Abuba. Učestvovanje u nastavi određivale su finansijske i druge mogućnosti roditelja.

To je nekada značilo i da su deca morala da se brinu o mlađoj braći i sestrama. „Onda preko dana nisam mogla da radim školske zadatke”, kaže 12-godišnja Vanesa, koju citira ova studija. „Morala sam da se igram sa malim bratom ili mi je on smetao i nervirao me.”

Politika bi morala da se pobrine da se suprotstavi negativnim posledicama onlajn-nastave, zahteva Vorldvižn.

„Onlajn nastava ima i prednosti”

U Nemačkoj je to delimično već u planu. Uskoro bi za nadoknađivanje propuštenog u obrazovanju tokom pandemije trebalo da bude izdvojeno dve milijarde evra. O pojedinostima se još raspravlja, ali težište je jasno: nadoknađivanje propuštenog u učenju, recimo kroz dodatne časove za decu.

I gimnazijalac Paskal smatra da je to ispravno, jer su naročito deca iz siromašnijih porodica bila zakinuta. Ali, on od politike želi nešto drugo:

„Svaka devojka i svaki mladić bi trebalo da dobiju kompjuter u ruke – potpuno nebirokratski.”

Osim toga, zaostaci u obrazovanju možda uopšte ne bi bili tako veliki „kada bi sve učiteljice i učitelji bili obučeni za pametnu organizaciju onlajn nastave”.

On smatra da naizmenična nastava u školi i onlajn nastava imaju i prednosti. „Svako za sebe može da utvrdi, kako može najbolje da uči. Delimično sam može da isplanira vreme.” To podstiče „samodisciplinu i samoorganizaciju”. Njegova mlađa sestra – koja ide u šesti razred – rekla mu je da je onlajn nastava za nju nekad i opuštanje. Odmor je za nju onda zaista vreme mirovanja.

„Mora da se promeni način razmišljanja”, zahteva Paskal. I očekuje veću fleksibilnost. Još uvek vlada mišljenje da je „nastava u školi jedina prava, ono što je uvek funkcionisalo i što uvek mora da funkcioniše”.

Možda bi to mogla da bude pouka iz pandemije: da bi se dobila sveobuhvatna slika trebalo bi više razgovarati sa decom i mladima o njihovim iskustvima sa lokdaunom. Tako bi se možda došlo i do nekih neočekivanih otkrića.