U dva navrata tokom prošle, i početkom ove godine, istoričari (pretežno sa Instituta za Savermenu istoriju) vodili su žestoku polemiku (neko će reći i borbu) sa Državnim arhivom Srbije i njenim direktorom Miroslavom Perišićem oko toga koliko su dokumenti iz ovog arhiva zaista dostupni naučnim istraživačima, a na prvom mestu je bio fenomen zatamnjivanja pojedinih delova dokumenata koji se daju na uvid, a kako su navodili, bez jasno utvrđenog principa po kom se to radi i ko uopšte o tome odlučuje.
Polemiku je u javnosti sa Perišićem najčešće vodio direktor Insitituta Predrag J. Marković, a istoričar sa Instituta za savremenu istoriju Srđan Cvetković ovoj „borbi“ je dao institucionalnu formu pošto je zatražio od Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti zvanično mišljenje i odgovor na nekoliko pitanja.
Kako je od Poverenika stigao odgovor, Cvetković je proglasio „malu pobedu nad birokratijom“, pošto u mišljenju službe Poverenika koja im je dostavljena stoji da nema osnova da se za zatamnjivanje delova istorijskih dokumenata u naučno-istraživačkom radu poziva na Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Pitanja koja je Cvetković poslao su sledeća:
1) Da li postoji opravdanje zasnovano na Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti da se imena lica iz arhivskih dokumenata iz Drugog svetskog rata i posleratnog perioda sakrivaju u dokumentima u slučajevima kada su istraživačima navedeni podaci nužno neophodni za ispunjenje svrhe naučio-istraživačkog rada?
2) Koji su tačno podaci tajna u dokumentima, a odnose se na pomenuti period?
3) Koliko godina unazad važi zabrana objavljivanja određenih podataka?
4) Koje telo je nadležno da procenjuje koji podaci iz istorijskih dokumenata nisu za objavljivanje?
Tim povodom, služba Poverenika je odgovorila da je „potrebno imati u vidu da ni obrada podataka o ličnosti koji su sadržani u ‘arhivskim dokumentima’, niti obrada podataka o ličnosti koju vrše ‘istraživači’, nije uređena Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, pa shodno tome, Poverenik nije ovlašćen za davanje traženog mišljenja. Isto se odnosi i na tajnost podataka i ‘zabranu’ njihovog objavljivanja. Ovom prilikom, takođe, ističemo da postupanje sa podacima koji se odnose na umrla lica uopšte nije obuhvaćeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
„Mala, ali važna pobeda nad birokratijom“, napisao je Cvetković na svom Fejbuk profilu ovim povodom.
„Ovaj zakon se ne tiče naučno-istorijskih istraživanja, zakon se ne primenjuje na preminule ljude. Dakle, svako pozicanje na ovaj zakon je protivzakonito“, prokomentarisao je Cvetković.
