Andrić nikada nije video Ameriku…: Priča o našem nobelovcu i Voltu Vitmenu

0
Profimedia

Dobro je poznato da je Ivo Andrić svoju diplomatsku karijeru započeo službom u Vatikanu. Mnogo manje se, međutim, zna da to nije bila destinacija koju je on priželjkivao. Nakon što se uz pomoć svog gimnazijskog profesora i „travničkog zavičajca” Tugomira Alaupovića zaposlio kao činovnik Ministarstva vera, on već početkom januara 1920. godine šalje molbu ministru inostranih poslova dr Anti Trumbiću, moleći da bude postavljen u konzulat u Njujorku. Njegovu molbu podržao je i ministar Alaupović. Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića od 14. februara 1920. godine, Andrić je postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevstva SHS u Njujorku.

Ipak, umesto u Njujork, rešenjem ministra inostranih poslova, upućen je na rad u Poslanstvo Kraljevstva SHS pri Svetoj Stolici. Sa diplomatskim pasošem i odgovarajućim dokumentima otputovao je u Rim, gde je u Poslanstvu pri Svetoj Stolici primio dužnost 7. marta 1920. godine. Pored poslanika dr Luja Bakotića, Andrić je tu bio jedini činovnik.

EVROPSKI ŽIVOT: Iako se u životu mnogo naputovao, iako je obišao celu Evropu, stigavši i do Rusije te Kine, Ivo Andrić nikad nije video Ameriku, zemlju u koju je umalo otišao kao dvadesetosmogodišnjak. Uzbudljivo je i zavodljivo zamišljati susret Andrića i Amerike. Njegov paradigmatski „evropski život” bio bi verovatno posve drugačiji da je kao mladić stigao u Njujork. Ostala mu je, međutim, Amerika tek pusta želja, skoro kao Njegošu. A da je kojim slučajem otišao u Ameriku, da je postao veliki pisac na tragu nekih američkih tema i poetika, to zapravo, u nekim retroaktivnim tumačenjima, i ne bi delovalo preterano iznenađujuće. U ranom Andrićevom opusu, uticaj Amerike je veliki; misli se naročito na ključnog američkog pesnika, onog čiju je poeziju Andrić prevodio i čijem je životu i delu posvetio esej, baš u vreme kada se obeležavala stota godišnjica pesnikovog rođenja. Radi se, naravno, o Voltu Vitmenu.

BIOGRAFSKA SKICA: Volt Vitmen je rođen trideset i prvog maja 1819. godine u Vest Hilu na Long Ajlendu. Bio je drugi sin Voltera Vitmena i Lujze Val Velsor koji su, inače, osim Volta imali još osmoro dece. Budući pesnik je zapravo odrastao i sazreo u Bruklinu i na Menhetnu radeći svu silu poslova koji su gotovo uvek bili vezani za pisanu reč, za onu krležijansku kutiju olovnih slova: bio je advokatski pisar, zatim grafičar te novinar i urednik. Osnovao je i uređivao sedmični magazin Long Ajlender. Uređivao je takođe još neke njujorške časopise, a zavičaj je prvi put na nešto duže vreme napustio kada je otišao u Nju Orleans da uređuje jedan tamošnji list. Po povratku u Njujork nastavlja rad u novinarstvu, no uskoro počinje i pisati pesme. Za relativno kratko vreme napisaće knjigu kojoj je dao ime Leaves of Grass (Vlati trave). Godine 1855. objaviće je u vlastitom izdanju; kao iskusni grafičar knjigu je i „složio” i odštampao. Jedan primerak knjige Vitmen je poslao Ralfu Voldou Emersonu, najvećem intelektualnom autoritetu u ondašnjoj Americi. Emerson mu je odgovorio pismom prepunim oduševljenja.

U pismu Vlati trave proziva najznačajnijim delom koje je do tog doba uopšte nastalo u Americi, a autoru poručuje: „Pozdravljam Vas na početku velike karijere, koja mora da je negde imala dugi predživot s obzirom na takav početak.” Skoro je nemoguće i opisati koliko su Vitmenu morale značiti ove Emersonove reči, reči tvorca američke posebnosti, čoveka koji je prorekao skoru pojavu pesnika dostojnog Amerike, a upravo je Vitmen – kako lepo kaže Borhes – to proročanstvo ostvario.

Kao važan događaj u njegovom životu valja izdvojiti i Američki građanski rat, naročito zbog ranjavanja njegovog brata. Potresen patnjama ranjenika kojima je svedočio posetivši brata u bolnici u Vašingtonu, Vitmen se posvećuje bolničarskom radu. Posle rata ostaće živeti u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država radivši jedno vreme kako činovnik. Početkom šeste decenije života povlači se u gradić Kamden u državi Nju Džerzi gde će provesti svoje pozne godine okružen pažnjom i poštovanjem. Umro je dvadeset i šestog marta 1892. godine, što će reći nekih šest-sedam meseci pre nego što se rodio Ivo Andrić.

DELOTVORNA LJUBAV: U pomenutom eseju o Vitmenu objavljenom, dakle, pre tačno jednog veka, 1919. godine, u časopisu Književni jug, o Vitmenu dvadesetsedmogodišnji Ivo Andrić ovako piše: „Da se pruži slika Vitmenove ličnosti i poezije i da se uvidi njena vrednost i oseti njeno značenje, nisu dovoljna svakodnevna književna merila ni evropski estetski kalupi. To nije poezija iz koje bi se mogla vaditi jedna reč ili jedan stih, raščinjati i meriti, to je delo jednog života i izraz jedne ličnosti; od značaja je samo celovitost.

To je jako piće, poezija najviših zanosa i najbudnije svesti, tu se retko čuju ljubaznosti, tu se veoma malo računa sa osetljivošću, to je pisala ruka teška i malko znojna, ruka sa zastarelim žuljevima i čelo s borama iznad veselih očiju. (…) Njegov život i njegova poezija idu naporedo i vezani su usko kao tamni i svetli kolutovi rasta i razvoja na prerezu stabla.” U istom tekstu, na samom kraju, Andrić citira jednu Vitmenovu rečenicu prepoznavši u njoj snagu i težinu istinske poruke svetu. On za tu poruku najpre veli kako ona predstavlja „reč jednostavne delotvorne ljubavi”, a zatim je citira: „Budućnost sveta je u slobodnom prometu i solidarnosti svih rasa.” Kako to često biva, naročito kod mladih autora, pišući o Vitmenovoj poetici, Andrić piše i o sebi samom, a pozivanje na „najviše zanose i najbudniju svest” zaista jeste skica u kojoj možemo prepoznati i mnoge aspekte Andrićevog dela.

UČITELJ HRABROSTI: Stotinu godina nakon Andrićevog teksta, Vitmenova slava nije ništa manja. Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, njeni tragovi su svuda vidljivi. Mladići što se na kraju antologijskog filma „Društvo mrtvih pesnika” uspinju na klupe da odaju počast profesoru koji odlazi kazaće glasno: „O Captain! My Captain!” Tako se zove jedna od pesama koje je Volt Vitmen posvetio mučki ubijenom Abrahamu Linkolnu. Nakon terorističkih napada na Njujork Salman Ruždi se priseća upravo Vitmena i njegovih stihova o ovom gradu orgija, šetnji i radosti – ponosnom, odvažnom, ludom, ekstravagantnom gradu. Bitnička ikona Alen Ginsberg u svojoj čuvenoj pesmi Volta Vitmena naziva dragim ocem, sedobradim osamljenim starim učiteljem hrabrosti. Ova tri gotovo nasumice odabrana primera tek su mala ilustracija neizmernog Vitmenovog uticaja na naše vreme.

Veličinu tog uticaja teško je zapravo i dočarati. Ono što je Borhes napisao pre osamdesetak godina vredi i danas: „Vitmenova snaga je tako raskošna i tako očevidna da mi opažamo jedino da je snažan.” Koliko god da je bio i za života prepoznat, Vitmen je u velikoj meri bio pesnik budućnosti.

Vitmenova poezija i njegova životna filozofija uopšte iritirali su, naravno, crkvenjake i religiozne mračnjake. U jednom stihu kaže kako miris pazuha ima bolju aromu od molitve, a u već spomenutom odgovoru na Emersonovo pismo izričito poručuje: „Crkve su jedna golema laž; ljudi ne veruju njima, a ne veruju ni sebi.” Indikativna je i ona poznata anegdota o odgovoru koji je znameniti engleski logičar i filozof Alfred Nort Vajthed dao na pitanje postoji li u sferi kulture išta što bi bilo originalno i specifično američko. Njegov odgovor se sastojao iz jedne jedine reči: „Vitmen.”

SLOBODA: Ipak, najvažnije u celoj ovoj priči jeste to da podsećanje na vezu između Andrića i Vitmena ne spada samo u muzej, ne spada tek u priču o tradiciji i kulturi sećanja. Andrićeve i Vitmenove poruke važne su i za današnje i za buduće generacije. O Andriću i Vitmenu se i dan-danas pišu knjige i snimaju filmovi, a među američkim proučavaocima Vitmenovog opusa, veliku pažnju privlači činjenica da je među njegovim prevodiocima na (južno)slovenske jezike bio i tako važan pisac kao Ivo Andrić. Uostalom, i kasniji Andrićev život pokazaće jasno da nije slučajno to što mu je jedan od mladalačkih uzora bio „učitelj hrabrosti”. Vrhunska vrednost slobode nešto je što povezuje Andrića i Vitmena, a nema bolje ilustracije za to i nema boljeg završetka za ovaj tekst od stihova koje je Volt Vitmen napisao, a koje je Ivo Andrić preveo, stihova koji danas, i u Americi i u Srbiji, šalju poruku čija vrednost ne bledi:

„Državama, ili kojoj bilo od njih, kom mu drago gradu država:

‘Opirite se što više, pokoravajte se što manje!’

Jednom nesmotreno poslušati znači jednom biti pravi rob.

A postane li jednom pravim robom, ne može više ni jedan narod,

ni država, ni grad steći svoje slobode.”

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime