Na marginama Grupe 20 (koji čine 20 najvećih svetskih ekonomija) u Osaki krajem juna, Trump i Si su pristali na privremeno primirje i na reaktiviranje trgovinskih pregovora. Vašington neće nametnuti nove tarife „za sada“, a zauzvrat, Kina bi kupila „ogromnu“ količinu američke robe kako bi smanjila trgovinski deficit. Najveće iznenađenje bila je Trampova izjava da će američkim kompanijama ponovo biti dozvoljeno da prodaju kineskom proizvođaču telekomunikacione opreme Huaveju, bez delova koji bi mogli da ugroze američku nacionalnu bezbednost (ostaje i zabrana Huaveju da prodaje u SAD). Mnogi ovu ovu odluku objašnjavaju pritiskom na Trampa od strane Intela u Kualkoma, glavnih američkih proizvođača čipova koji su najviše bili pogođeni ovim zabranom i koji strepe od gubitka svog najvećeg tržišta.
Ovo je naravno slaba uteha u odnosu na samo tri meseca ranije kada se činilo da su trgovinski pregovori SAD i Kine na korak od uspešnog okončanja. Bilo je dogovoreno da Kina poboljša otvorenost tržišta, zaštiti američku intelektualnu svojinu, te da kupe velike količine robe od SAD-a. Dve strane su bile blizu kompromisa o kontroli izvršenja dogovora (koji ne bi umanjio suverenitet Kine, ali bi osigurao da najmogoljudnija zemlja ispuni svoje obaveze). Istina, Kina nije bila spremna da napravi veće promene u svojoj industrijskoj politici (to jest pre svega smanji subvencije državnim preduzećima, pored ostalog zato što je kineski predsednik Si to smatrao poniženjem za Kineze, posebno u vreme kada se nacionalizam u njegovoj zemlji snažno povećava).
Da se ipak mogao očekivati dogovor ukazuje i to da su pomenuti kineski ustupci takođe bili primenjivi na druge trgovinske partnere Kine u okviru Svetske trgovinske organizacije. Si je iskoristio polovinu svog uvodnog govora na „Belt & Road“ forumu u Pekingu krajem aprila kako bi pozicionirao svoje ustupke u trgovinskim pregovorima. Naime, on je to prikazao kao rezultat razvojnih potreba Kine, a ne pritiska SAD. Dakle, sve je govorilo da je Si spreman da potpiše sporazum i da je već počeo da gradi političku retoriku koja je potrebna da se „dil“ „proda“ kod kuće“.
Međutim, iznenada Trump je tvitovao da Kina previše oteže i da će podići carine za dodatnih 200 milijardi dolara uvoza iz Kine (najavljujući da će sa istim, 25% carinama, biti obuhvaćen ceo kineski izvoz ako ne dođe do sporazuma u dogledno vreme). Samo nekoliko dana posle kraha pregovora, Vašington je izdao naredbu kojom je Huaveju (ponosu kineske visokotehnološke industrije) zabranjen pristup američkom tržištu, a zatim je dodat na američku „entitetsku listu“, uskraćujući mu pristup američkim tehnologijama i faktički mu onemogućavajući da prvi instalira najnapredniju 5G mrežu u zapadnim zemljama. To će nesumnjivo ugroziti poslovne aktivnosti Huaveja na zapadnim tržištima, ali bi kompanija delimično mogla da umanji svoje gubitke uspostavljanjem veza s drugim brzorastućim kineskim tehnološkim kompanijama, te sa ubrzanjem razvoja sopstvenih tehnologija. Kina će sve učiniti da razvije svoje osnovne tehnologije kako bi okončala svoju zavisnost od SAD-a i izgradila strateške sektore koji će pokrenuti njegov ekonomski razvoj. Ključno pitanje je naravno, koliko joj za to treba i da li će u međuvremenu izgubiti ne samozapadno, već i dobar deo svetskog tržišta, kada su u pitanju proizvodi visoke tehnologije (već je zabeležen pad prodaje zapadnim tržištima od čak 40%). Dodatno, na bezbednosnoj konferenciji posvećenoj famoznom 5G u Pragu krajem maja, SAD i njegovi saveznici potencirali su probleme nacionalne bezbednosti koje predstavlja Huavei, na taj način opravdajući praktični tehnološki rat koji je SAD faktički objavio Pekingu.
Uskoro je i Peking odgovorio sa svojom listom, kojom će u narednim mesecima zagorčavati život američkim (i savezničkim) preduzećima (i pojedincima) koja posluju u Kini ili sa Kinom. Postoje signali da bi Kina mogla zabraniti izvoz tzv. retkih metala što bi moglo da oteža posao američkoj industriji. Uz pooštravanje retorike, Kina je povukla najvažniji deo „ponude za dil“, čineći dalje razgovore praktično besmislenim.
Dodatno, konkurentnost američkih proizvoda bi mogla da bude pogođena nastavkom slabljenja kineske valute prema dolaru, koja može pomoći kineskim izvoznicama da održe margine zarade ako SAD opet podignu carine. Ipak, ta opcija neće doći uskoro, osim ako se kineski ekonomski indikatori snažno pogoršaju, za šta za sada nema indicija, čak suprotno. Naime, ostvarivanje rasta od preko 6% u ovoj godini se čini izglednim za Kinu, imajući u vidu da Peking već uvodi smanjenje poreza, povećava monetarno-fiskalnu ekspanziju, olakšava kreditne uslove, i istovremeno jača more kontrole odliva kapitala smanjujući pritiske na domaću valutu.
Šta se iznenada desilo i zašto je „dogovor u najavi“ propao je nešto što još uvek ne znamo. Postoje indicije da je stalno najavljivanje skorog dogovora bila taktika Trampa da izmami još ustupaka od Pekinga, ili je pak spoznaja da su kineski ustupci relativno skromni da bi se zadovoljili Američki strateški interesi pobedila u Vašingtonu.
CELA ANALIZA U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 11. JULA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
