Autor: Aneta Surtov
O akušerskom nasilju se jako mnogo piše i govori, ali se često ne definiše jasno niti obrazloži. Dakle, krenimo od početka.
Trudnice su same po sebi jedna vulnerabilna i jako osetljiva populacija paijenata i s njima je neophodno s pažnjom i brigom postupati. U današnje vreme, kada je sve putem interneta dostupno, one su jako često pogrešno informisane i generalno uplašene. Dakle, većini njih od samog početka trudnoće apsolutno ništa nije jasno i važno je da odaberu lekara- ginekologa koji će ih voditi kroz trudnoću, koliko god je moguće smanjiti anksioznost koju imaju i umiriti. Realnost je da ima različitih pacijenata, neko želi da bude tretiran kao kraljica na porođaju i ima mnogo zahteva, a neko sluša šta mu je lekar rekao i ponaša se po datim uputstvima.
Zamislite da se vi prvi put porađate, strah je apsolutno prisutan i od tog straha zaboravite i ono što ste naučili, ne čujete lepo šta vam kažu, jer jedina misao koju trudnica tokom porođaja ima u glavi je ’’Samo da beba bude dobro’’.
Dakle, to nije jedan život, već najmanje dva.
Malo je poznato da se u našem sistemu još uvek koristi Kristelerov zahvat – zahvat kada ginekolog pritiska/ legne na stomak trudnice kako bi se porođaj završio. Kristelerov zahvat je nastao još 1867me godine u Nemačkoj kako bi se sprečio carski rez i ubrzao porođaj. Sudeći po istraživanjima, taj zahvat ne samo što može da utiče na odlubljivanje posteljice žene, takođe joj može oštetiti unutrašnje organe i vitalno ugroziti život. Ne postoji tačan datum kada je on zabranjen u ginekologiji, ali sva istraživanja pokazuju da je izuzetno opasan i da žene kojima je on urađen su pretrpele ozbiljne posledice.
Da li je teško sačekati 2 minuta? Ili možda 5? Ili odmah skočiti na stomak već prestrašene žene koja već odavno ne zna šta se zapravo dešava kako bi se dete što brže rodilo?
Mi stručnjaci se tokom rada susrećemo često i sa dosta trudnica koja se teorijski pripreme za porožaj, isplaniraju redosled stvari, uredno sa sobom ponesu beleške o tome šta treba da rade, a onda se u momentu samog porođaja desi da to sve u sekundi nestane i da se na to zaboravi. Zato je važno da mi stručnjaci budemo tu da ih umirimo i vodimo kroz taj, njima nepoznat proces. Strah je čudo i svi smo ga nekada osetili, te je zato važno da ponavljamo mirnim tonom i koliko god puta je potrebno da smo tu za njih, da imaju stručnu i ljudsku podršku u nama koji smo u tom trenutku prisutni i sa njima delimo najvažniji događaj njihovog života.
U tim situacijama kada su pacijentkinje preplavljene strahom, dešava se da i pored instrukcija ne znaju ili prosto zaborave kako da pravilno dišu ili kako da se pravilno nameste. Tada često uslede i grdnje lekara ili osoblja uz banalne pokušaje smirivanja ’’smiri se, smiri se’’. Te reči, tako izgovorene, bez trunke empatije i podrške, nikada nikome nisu pomogle.
Kao anesteziolog na porođaju, imala sam priliku da prisustvujem da su tek porođenim ženama, kada se diskutovalo o epiziotomiji (akušerska intervencija kojom se preseca međica kako bi se proširio porođajni kanal i koja se nakon porođaja ušiva) upućivani razni neugodni ili osuđujući komentari koji odgovornost prebacuju na nespremnost ili nedovoljnu snagu ili volju same porodilje, što direktno govori o nerazumevanju pozicije pacijentkinje, njenom mentalnom stanju i osetljivosti u tom trenutku. Setimo se da govorimo o izuzetno vulnerabilnim grupama pacijenata koje u momentu porođaja osećaju jedino strah. Da li smo stručnjaci u tom trenutku na visini svog zadatka? Da li preuzimamo odgovornost koja nam je data ili je olako i bez razumevanja kompleksnosti situacije prebacujemo na uplašenog pacijenta?
Postavlja se pitanje i da li je medicinsko osoblje obučeno za ovakvu vrstu brige? Da li je pored stručnosti u svojoj oblasti potrebno da budemo potkovani i spremni da pružimo i psihjološku potporu svojim pacijentima? Da li je ključ ovog problema u komunikaciji ili dodatnoj edukaciji? Kako funckionišu drugi sistemi i kakva su prava trudnica i porodilja u njima?
Činjenica jeste da je ginekologa, anesteziologa, sestara malo i jasno je koliko je ovaj posao i emotivno i fizički težak i naporan, ali podsetimo se i prisetimo svojih zakletvi.
Mi smo tu u službi pacijenta i pacijent naprosto mora da nam bude na prvom mestu.
Opet ta komunikacija, edukacija… Malo nas je. Činjenica. Umorni smo. Činjenica. Nečija žena, sestra, majka je pred nama i u njenoj utrobi je dete..u tom momentu sve činjenice da smo umorni i da nas je malo prestaju da važe, jer su dva života pred nama i setimo se reči čuvene Virdžinije Apgar koja je rekla ’’U momentu porođaja žena je najbliža smrti’’
S obzirom da nikakvo istraživanje na temu Kristelerovog zahvata nije urađeno u našoj zemlji, ja bih ovom prilikom zamolila sve porodilje da me kontaktiraju i da postanu deo istraživanja (anonimo) kako bismo i u Srbiji pokazali ozbiljnost i opasnost ovakvog manevra. Takođe molim sve žene da što više podele ovaj post kako bi bio vidljiv. Dakle, drage moje porodilje – ujedinite se. Vreme je da ginekologija i akušerstvo u Srbiji dožive (r)evolucijiu i postanu koliko je moguće bliža svetskim standardima i primerima dobre prakse.
Izvor: https://www.doktok.rs/portal/akusersko-nasilje
Tagovi
