Osmoro dece, sedam devojčica i jedan dečak, tek tinejdžeri, svi sa svojim snovima i nadama i pesmama i prvim ljubavima; osmoro dece i jedan divni čovek s njima, baš onaj kojem su svakog jutra govorili „Dobar dan“ – nema ih. Pa klinci, tek nešto stariji, koji su u nekom selu beogradskog atara za kojeg verovatno do četvrtka uveče niste ni čuli, okupili i verovatno pričali – a o čemu bi drugo – nego o tih osmoro dece, tek nešto mlađih.
U bolnici: još nekoliko vršnjaka, nastavnica koja je, tako pričaju deca, a deca svašta umeju, ali ne umeju da lažu, koja je umela s njima da razgovara i da ih sasluša.
Sahrane: u Beogradu, u selima oko Mladenovca.
I tuga, nezapamćena, iako vam se čini da grad normalno živi i normalno diše, iako na svega stotinu metara od OŠ „Vladislav Ribnikar“ neko i nedelju dana kasnije trubi i neko se svađa u saobraćaju i neko viče na prodavačicu u „Maksiju“, iako se i dalje neko nervira na raskrnici gde piše „Dubona“; tuga je, samo što ne umeju svi da je ispolje isto, ne umeju svi s njome da se nose. Posebno ne s nečim tako nepojmljivim, nečim toliko nerazumnim.
Da dečak, trinaestogodišnjak, onaj kakve viđamo svakog dana u prevozu pa nam smeta što su glasni, uzme pištolj i ubije osmoro svojih drugara, i čoveka koji mu se i tog jutra nasmešio, šta to može biti drugo nego nepojmljivo, bezumno?
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 11. MAJA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
Tagovi
