A onda su došli po… vaterpolo! I to tako ide oduvek. Meni je i taj rečnik bio nenormalan od početka, od otadžbinske uprave. Kao neka zaverenička grupa. Na kraju poverenici. Kao Udba. Nerviralo me je i nipodaštavanje vaterpola. Kao ne igraju ga svi. Ko ga ne igra? Italija i Španija nisu sportske nacije. Amerika. Englezi ne igraju ništa osim fudbala, i onih svojih sportova, pa im je važan kriket.
Vaterpolo je srpski fenomen. Zemlja bez mora. A najveći srpski brend.
Velesila. Olimpijski sport. Toliko medalja. I onda izjava golmana Brazila, koji je branio protiv nas, da olimpijska medalja nije uspeh, iako je on nikad nije osvojio. I posle toga ostaneš na tom mestu minut. Bez obzira na to što 11 reprezentativaca, ili nek budu i četiri, neće da igraju dok vodiš Savez.
I neću dalje da pišem o vaterpolu, koliko o sistemu za koji mislim da je pogibeljan.
Jer naša košarka je ovo što danas jeste zbog jednog čoveka, Ace Nikolića.
I ranije zlatne četvorke, koji su bili deca državnih neprijatelja. Pa nisu mogli ništa drugo da rade i napravili najveći beli tim svih vremena.
Tako to ide i u filmovima, umetnosti, književnosti. Sve dolazi iz otpora. I otvorenosti.
Nikad partijski službenik nije napisao veliko delo. Ajde, Čerčil. Ali kada se povukao…
Nije normalno šta sve normalno prolazi. Ali ni da ljudi ne shvataju da je sve prolazno.
Evo Orban. Ili Makron pre neki dan na samitu u Africi. Uze čovek mikrofon i uči publiku kako treba da se ponaša.
Ostatak kolonijalnog duha. Da je to uradio u Francuskoj, ili u Americi, pred Trampom, zaslužio bi aplauz.
Ovako, svet malih bulija.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 14. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
