***
Kada je Mihajlo Pupin – a ako je neko personifikacija istorijskih veza dveju država, onda je to ovaj naučnik – pre Prvog svetskog rata dolazio u rodni Banat (još uvek pod austrougarskom upravom), kao već ostvareni američki naučnik, pa kada bi bio pozivan kod lokalnih vlasti da mu se pripreti zbog srbovanja, znao je da izvuče američki pasoš, od čega bi se ugarskim pandurima zatresle vilice. Jer Amerika je i tada, dok nije bila svetski policajac, predstavljala simbol moći.
Mnogo je u toj istoriji mitova, a neke i ne valja rušiti, a kad smo kod Pupina može se ići od bejzbola koji je nastao od banatskih šora, preko Banata koji je njegov prijatelj, američki predsednik Vudro Vilson dodelio Kraljevini Srbiji (kasnije Kraljevini SHS), jer „to mora biti Srbija ako je Majkl tamo rođen“, pa do čuvene srpske zastave na Beloj kući.
Dakle, nikad umereno. Pa je tako i danas u odnosu prema sadašnjem američkom predsedniku čije su likove na majicama nosili najglasniji antiamerikanci u našem društvu.
Tek, ono što je Amerika za ovih 250 godina najviše podarila svetu, pa i Srbiji, jeste kultura koja je omamljivala i koju je, hteli to da priznaju ili ne, većina birala kao svoju, ispred svih drugih potencijalnih alternativa.
Od radio-talasa, preko stanice „Voice of America“ i emisija Vilisa Kanovera koji je u uši mladih Srba slao džez, preko kauboja, koji su bili neuporedivo zanimljiviji od partizanske literature i jednakih ukazivanja na filmskoj traci. A partizanski film je od propagandnog treša (što je možda i preteška kvalifikacija) legitimizovan u kvalitetan filmski žanr tek kao „partizanski vestern“.
Amerika je stizala u naše domove preko stripova; Blek Stena i Komandant Mark, borci za slobodu, heroji koji tuku Engleze (okupatore), pa Amerikanci koje crtaju Italijani, a čitaju Srbi i ostali Jugosloveni – tajna njujorška grupa TNT iz stripa „Alan Ford“. I tu smo preko „Alana Forda“ učili ulice Njujorka više nego na časovima geografije. Gde se zapravo o Americi i nije previše učilo osim odgovarajućih mantri.
Voleli smo i Lua Rida, Boba Dilana, Džima Morisona, pa posle grandž from Seattle, od Nirvane, ne do Silvane, nego do američkog panka. Od Marlona Branda, do Ala Paćina i Roberta de Nira i onog „You talkin’ to me?“.
I sve to se događalo u vremenu nesvrstanosti, kada je socijalistička Jugoslavija nominalno u Ameriku gledala kao u kapitalistički projekat imperijalizma, u praksi je naravno to bilo dosta uravnoteženije.
Amerika, da ne bude zabune, nikada nije bila ideal, ili to bar nije bilo osvešćeno. Američko društvo davalo je nešto na šta su se pokreti i u Jugoslaviji nesvesno ugledali. I antiglobalistički, pacifistički pokreti u Jugoslaviji bili su na liniji sa američkom antiratnom omladinom. Na jednom studentskom protestu zbog rata u Vijetnamu, studenti su ispred Američke čitaonice policajcima vikali „Ua rankovićevci, ua džonsonovci“, po tadašnjem predsedniku SAD Lindonu Džonsonu, što je, eto, spojilo nekadašnjeg prvog čoveka Srbije i prvog čoveka SAD.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 2. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Tagovi
