Pre tačno godinu dana, izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg svedočio je pred Kongresom SAD i izvinio se zbog uloge koju je njegova kompanija imala u “širenju lažnih vesti, stranih uticaja na izbore i govora mržnje”.
Iako se ono ne odnosi na sve probleme koji neupitno postoje u tehnološkom svetu, postoji jedno prosto pravilo koje važi u bankarskom svetu, a koje bi moglo da veoma dobro posluži za čišćenje društvenih mreža.
Koncept je “upoznaj svog klijenta” i veoma je direktan: s obzirom na pitanja u vezi sa privatnošću, bezbednošću i prevarom, nijednoj banci nije dopušteno da primi novog klijenta ukoliko prethodno ne proveri njegovo postojanje i njegove podatke. Šta bi se dogodilo kada bi kompanije koje upravljaju društvenim mrežama na isti način morale da provere svoje korisnike?
Ideja da se ovakvo pravilo primeni na društvene mreže postojala je i ranije, ali nije ozbiljnije shvaćena. Sada bi mogao da bude mnogo pogodniji trenutak za to.
Razmislite o ovome: Fejsbuk je saopštio da je u periodu od aprila do septembra prošle godine ugasio više od 1,5 milijardi lažnih naloga.
Prvo, moramo da priznamo da je iz praktičnih razloga malo verovatno da je moguće prepoznati i ukloniti sve lažne naloge, s obzirom na broj korisnika društvenih mreža. Samo Fejsbuk koristi više od 2,3 milijarde ljudi.
Ali Fejsbuk i Tviter, ako ništa drugo, makar uvažavaju važnost provere kao koncepta: obe mreže nude plave oznake koje potvrđuju autentičnost malog procenta korisnika, poput, recimo, poznatih ličnosti.
Sasvim su legitimne tvrdnje onih koji se žale da društvene mreže već znaju previše o svojim korisnicima. Ko bi želeo da im pruži i dodatne informacije? Šta bi kompanije preduzele da zaštite lične informacije bolje nego što su to činile u prošlosti? Naposletku, ne tako davno Fejsbuk je otkrio da se desetine miliona korisničkih lozinki nije čuvalo na propisan način, odnosno nisu bile bezbedne.
Ulozi su, međutim, možda previsoki da se i ne razmotri nekakav uzvišeniji proces provere.
Ako bi se većem broju korisnika zabranio pristup mrežama i broj lažnih profila se tako smanjio, količina govora mržnje i lažnih vesti koje zagađuju društvene mreže takođe bi znatno opala. A onda bi za kompanije bilo preteško da ignorišu ono što je preostalo.
Prilagođena verzija onoga što se praktikuje u finansijskom sektoru je jedan način na koji bi zabrana pristupa korisnicima mogla da funkcioniše.
Kada otvarate račun u banci, uglavnom ste dužni da dostavite lične informacije, koje se zatim proveravaju kako bi se potvrdilo da ste stvarna osoba. Proces verifikacije takođe se koristi za utvrđivanje imate li kriminalni dosije u kojem se navodi da ste se bavili pranjem novca ili krađom identiteta. Ovakva vrsta provere, a zatim i zabrane pristupa onima koji ne ispunjavaju kriterijume verodostojnosti, štiti banke od mogućeg potpisivanja ugovora sa kriminalcima, ali i klijente koji bi mogli da budu prevareni.
Postoji i primer primene ovakvog režima u domenu društvenih mreža. “NextDoor”, mreža koja pomaže ljudima da komuniciraju u okviru lokalnih zajednica, zahteva da budući korisnici dostave broj kreditne kartice ili mobilnog telefona, koje sistem proverava u bazama podataka. Izveštaji pokazuju da “NextDoor” broji desetine miliona korisnika, što je, istina, daleko od milijardi koje koriste druge društvene mreže.
Ukoliko je uvođenje univerzalnog sistema preambiciozno, možda bi za početak valjalo da se sistemi za verifikaciju testiraju u SAD i Kanadi.
Neophodnost primene principa “upoznaj svog klijenta” sve je izvesnija s obzirom na evoluiranje društvenih mreža u potpuno kodirane platforme za razmenu privatnih poruka, što Zakerberg planira da učini sa Fejsbukom.
To jeste pohvalno, ali ako su korisnici lažni, ili na bilo koji drugi način nekredibilni i dovoljno zaštićeni da ne snose posledice za svoje postupke i reči, lakoća kojom će se dezinformacije širiti na kodiranim mrežama imaće još dublje negativne implikacije, osim ako se ne etablira provereni mehanizam za proveru identiteta korisnika. To je jednostavno zdravorazumski.
© 2019 The New York Times
Tagovi
