Idem u poštu da dignem pare. S bebom u marami. Spremam se da s neprijatnošću prihvatim da me ljudi puste preko reda. Srećom, u pošti je samo jedan muškarac koji upravo odlazi. Predajem ličnu kartu ženi na šalteru i objašnjavam joj po šta sam došla. Beba viri iz marame, pogledom preleće preko čitave prostorije a ja pomišljam, samo nemoj da gledaš u kameru, misliće da smo došle da opljačkamo poštu. Tako se uvek osećam na mestima na kojima se krije veliki novac.
Žena mi predaje uplatnicu a ja je nemarno potpisujem. Za to vreme nekoliko ljudi ulazi u poštu. Verovatno je i njima drago što sam već prva u redu, što ne moraju da me propuste. Žena uzima uplatnicu i prinosi je mojoj ličnoj karti. Lice joj se odjednom i bez najave skuplja i mršti, uskoro će se zgužvati poput lista papira. „Ovo nije isti potpis.“ Izgovara detektivski. Pogledam u to što mi pokazuje i zaista, potpis na ličnoj karti i na uplatnicividno se razlikuju. Oba su evidentno žvrljotine, ali nedovoljno slične.
Ostatak kolumne Hane Piščević pročitajte u novom izdanju Nedeljnika
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
