“Znam ja gde se nalazi Sorbona, ali para sam imao samo za dva meseca”: Priča o Oskaru Daviču

Feljton "Najveći Šapčani" (2)

0
Foto: Profimedia

Negde kada su po srpskim gradovima počele leteti bronzane glave Tita i drugih oslobodilaca, u zapećak je gurnut Oskar Davičo. Trostruki dobitnik NIN-ove nagrade (samo on!) nije više bio podoban, njegova socijalno angažovana sabrana dela gurnuta su na dno porodičnih biblioteka. Možda je u čitankama preživelo tek ono “Oj, Srbijo, među bunama, među narodima”?

A to nadrealista, najmlađi i možda najnadareniji među plejadom koja se pojavila između dva svetska rata na jugoslovenskoj, pa i na evropskoj književnoj sceni, nije zaslužio.

Trebalo bi više i da ga se seća njegov Šabac, gde je 18. januara 1909. rođen, u jevrejskoj činovničkoj porodici, gde je završio i osnovnu školu. U šabačkoj se varoši — a ostalo je o tome ponešto i zapisano — zna da mu je otac rano prigrlio socijalizam, a još više se zna da mu je majka bila jedna od najlepših Šapčanki.

Nije da mu je smetao Šabac, naprotiv, samo se u graničnim predelima, kako je pisao, mogao osećati taj Zov Nepoznatog.

“U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima”, piše Davičo.

I drugi put su ga, srećom po jugoslovensku književnost, žandari vratili kući s granice.

U ratu je stigao čak do Negotina, povlačeći se s porodicom, posle rata je upisao Šabačku gimnaziju, a potom i Prvu beogradsku, odakle će biti izbačen zbog – ateizma. Onaj važniji izam, nadrealizam, zakačiće na Sorboni, gde je dve godine studirao romanistiku.

“Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca”, napisaće Davičo.

Diplomu je stekao tamo gde je bilo jeftinije, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u Prvu mušku će se vratiti kratko kao profesor književnosti, a onda će veliku, zajedničku zemlju upoznati poslom, od Šibenika do Bihaća.

Rano će postati član Komunističke partije Jugoslavije, zakačiće ga i zloglasni zatvor u Sremskoj Mitrovici, a rat će preživeti kao pravi borac, pravi pesnik, što je u to doba bilo jednako. Uhapšen je i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji, ali je pobegao i u Dalmaciji se priključio Prvoj proleterskoj diviziji. Prošao je kroz klance i gudure, kroz bitke i kišu metaka, radio u Presbirou na Visu, učestvovao u oslobođenju Beograda, osnovao Tanjug, pisao za Borbu i Glas, bio, odmah po oslobođenju, prvi sekretar Udruženja književnika Srbije.

Godine 1951. Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Naredne godine objavljuje roman “Pesma”, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa “Crno na belo” (1962).

Iz Beograda se, već pod stare dane, seli u Sarajevo. Ipak, preminuće u Beogradu, 30. septembra 1989. Možda i bolje, ne dočekavši raspad zemlje koju je toliko voleo.

*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.