Živeti dugo, živeti dobro, živeti kao Kirk Daglas…

0
Foto: Profimedia

Naslov je bio pomalo klikbejtovski. Glasio je: „Ovo su poslednje reči Kirka Daglasa“. I taman kad je prosečni čitalac pomislio da je Daglas na samrti otkrio šta mu je omogućilo život dug 103 godine, tajna formula dugovečnosti legendarnog glumca ostala je nepoznanica. Ili to samo tako izgleda, pa će se poneki čitalac možda i obradovati otkriću eliksira mladosti. Jer njegove poslednje reči bile su: „Majk (Blumberg) to može“, a iz bolničke postelje uputio ih je sinu Majklu Daglasu kao sugestiju za koga bi trebalo da glasa na predstojećim predsedničkim izborima u SAD, želeći i toj zemlji i njegovoj deci samo jedno – dobro.

Časopis Tudej je, zaintrigiran tajnom dugog veka posle Daglasove smrti, upitao autore istraživanja „Projekat dugovečnost“, Hauarda S. Fridmana i Leslija R. Martina, možemo li da produžimo životni vek. Prema Fridmanovim rečima, ljudi koji su živeli dugo bili su posvećeni stvarima i osobama, više nego sebi.

Istraživanje je pratilo 1.500 Amerikanaca tokom 80 godina i ono se fokusiralo na pitanje zašto neki ljudi žive duže od drugih. Naučnici su zaključili da su najzdraviji ljudi bili oni koji su vodili smisaone, posvećene živote. Naporno su radili, postigli su mnogo toga za svoje porodice, negovali su bliske odnose i bili su veoma uporni, odgovorni i savesni.

Da životni stil ima važniju ulogu od genetike, za Nedeljnik kaže naš najpriznatiji genetičar Miodrag Stojković.

„Zdravo se hraniti, ne piti previše alkohola, izbegavati duvan i ostati fizički aktivan, to omogućava pojedincima da dostignu zdravu i duboku starost. Da je to tako, primer su i blizanci koji imaju istu genetiku, ali ako imaju različit životni stil, njihov životni vek se drastično razlikuje“, kaže on.

Veliki broj naučnih studija koje opisuju istraživanja vođena sa genetskim materijalom ljudi u devedesetim ili iznad sto godina (bilo je i onih koji su imali između 105 i 109 godina, pa čak i starijih od 110 godina) utvrdilo je da među njima nije bilo mnogo sličnosti, bar kada je reč o obrazovanju, prihodu i profesiji.

„Sličnosti koje, međutim, oni dele uglavnom su u načinu života – mnogi su nepušači i dobro se nose sa stresom. Zbog zdravih navika, ove osobe imaju manje verovatnoće da će dobiti neku bolest koja je povezana sa godinama, poput visokog krvnog pritiska, srčanih bolesti, raka i dijabetesa, ako ih poredimo sa vršnjacima. Tako je i dokazano da braća, sestre i deca (rođaci prvog stepena) dugovečnih pojedinaca imaju bolje predispozicije da će duže ostati zdravi i živeti duže. Ljudi koji imaju stogodišnje roditelje, imaju manje verovatnoće da u 70. godini obole od neke bolesti koja se često javlja kod starijih. Braća i sestre stogodišnjaka obično imaju dug život, a ako razviju bolesti povezane sa godinama (poput visokog krvnog pritiska, srčanih bolesti, raka ili dijabetesa tipa 2), te bolesti se pojavljuju kasnije nego što se pojavljuju u opštoj populaciji“, pojašnjava Stojković.

Ali šta je onda sa onim ljudima koji su vodili uobičajen život, bez mnogo kontinuiranog stresa? A svako je imao i onog nekog rođaka, komšiju ili poznanika koji nije pušio, ni pio, a preminuo je „mlad“.

„Za to su krivi geni i tzv. nasledne bolesti ili predispozicije ka njima, jer su i zdravlje i životni vek pod neprekidnim uticajem genetike, okoline i načina života“, kaže Stojković.

Duži životni vekovi imaju tendenciju u porodicama, što ukazuje da genetika igra važnu ulogu u određivanju životnog veka, oko 25 odsto, što, kako kaže Stojković, nije zanemarljivo.

„Ali koji su to geni i na koji način doprinose dugovečnosti, ostaje nerazjašnjeno. Znamo za neke gene kao što su FOKSO3, APOE i CETP, ali ni ti geni se ne nalaze kod svih pojedinaca sa izuzetnom starošću. Verovatno je da se radi o varijantama više gena, od kojih su neki neidentifikovani, a deluju udruženo da bi doprineli dugom životu. Zato su urađene i studije tzv. sekvenciranja svih gena superstarih ljudi koje su otkrile iste varijante gena koje uvećavaju rizik od bolesti kod ljudi s prosečnim životnim vekom, dok u isto vreme oni imaju i mnoge druge, nove varijante gena koje eventualno podstiču dugovečnost. Neke od varijanti gena koje doprinose dugom životu povezane su sa osnovnim održavanjem i funkcijom ćelija uključujući popravku DNK, održavanje krajeva hromozoma (regije zvane telomere), kao i zaštitu ćelija od oštećenja izazvanih nestabilnim molekulima koji sadrže kiseonik (tzv. slobodni radikali). Ostali geni koji su povezani sa nivoom masti u krvi, upalom i kardiovaskularnim i imunološkim sistemom značajno doprinose dugovečnosti, jer smanjuju rizik od srčanih bolesti (glavni uzrok smrti kod starijih ljudi i kod nas u Srbiji), moždanog udara i insulinske rezistencije“, objašnjava Stojković.

U poslednja dva stoleća, životni vek se dramatično produžio. Tokom poslednjih 200 godina, postignut je impresivan napredak u mnogim sferama života, tehnologiji, nauci i medicini, što je dovelo do opšteg poboljšanja zdravlja. Nisu u pitanju samo medicinske inovacije, poput vakcinacije i antibiotika, već i poboljšana higijena, kako lična tako i javna (voda, najpre). I na kraju, poboljšanje zdravstvene zaštite.

U globalu, životni vek na planeti se sa 29 povećao na 73 godine, odnosno u Evropi sa 34 na 79, u Americi sa 35 na 77, u Aziji sa 27 na 74, a u Africi sa 26 na 63 godine, pokazuju rezultati brojnih studija, uključujući i onu koju je izradio OECD.

„Nažalost, podaci govore da stanovnici mnogih nerazvijenih zemalja i dalje imaju nizak životni vek. U 2019. godini zemlja sa najnižim životnim vekom bila je Centralnoafrička Republika sa 53 godine. Poređenja radi, u Japanu prosečni životni vek je tada iznosio skoro 85 godina. To potvrđuje da blagostanje utiče na životni vek, pa tako stanovništvo bogatijih zemalja sveta ima najduži životni vek, preko 80 godina. U 2019. godini, očekivani životni vek u Španiji, Švajcarskoj, Italiji i Australiji iznosio je preko 83 godine. Kod nas je prosečni životni vek skoro 74 godine, takođe u poslednja dva veka znatno povišen“, navodi Miodrag Stojković.

On sluti da će se u skorijoj budućnosti istraživanja u oblasti genetike fokusirati na popravljanje genetskog koda koji dovodi do bolesti.

„Svedoci smo metode koja je doskora bila samo laboratorijska, a danas sve više nalazi primenu u klinici. To je tzv. CRISPR metoda koja omogućava da se stane na put i bolestima koje su predodređene, zacrtane u DNK, ali koje se mogu iskoreniti i pre nego što prvi simptomi nastanu. Prve kliničke studije su u toku, a odnose se na rak, krvne bolesti i bolesti oka. Ako genetika na taj način pobedi bolest, onda će ona ustupiti mesto ne samo kvalitetnijem već i dužem životu“, kaže Stojković.