Loše napisane knjige, loše predstave i loše slike brzo se zaborave, ali kada su u pitanju loše snimljeni filmovi priča je drugačija. Najgori filmovi postaju kultni i dobijaju svoju publiku. Postaju tema za podkaste i festivale. Dva naistaknutija (i najgora) filma “Plan 9 from Outer Space” i “The Room” bili su inspiracija za Tim Bartonovu dramu “Ed Wood” i Džejms Frankov “The Disaster Artist”, što su dobri filmovi, koji govore o onim lošim, piše The Economist.
Knjiga “Junk Film” od autorke Ketrin Koldiron sačinjena je od niza eseja koji analiziraju ovaj fenomen. Autorka objašnjava po čemu su njeni omiljeni „loši filmovi“ tako loši i zašto ne može da im odoli. Neki od filmova o kojima piše su „Attack of the 50 Ft. Woman”, „Showgirls” i „Staying Alive”. Jedan od razloga je taj što „oni prevazilaze očekivanja publike“ i ne idu istim tokom kao svi ostali holivudski filmovi, pa samim tim postaju uzbudljiviji i nepredvidivi u odnosu na ostale filmove. Drugi razlog je taj što mogu da posluže kao vodiči za „šta ne treba raditi“, pa budete zahvalni na svemu dobrom što imaju drugi filmovi.
Iako su loše snimljeni filmovi, neuspešni u filmskoj industriji, uspešni su „zapisi pokušaja snimanja filmova“. Nedostaci u tim filovima su toliko veliki i očigledni. Gledaoci prestaju da obraćaju pažnju na radnju i likove, i umesto toga fokusiraju se na drvenu glumu, loše dijaloge, klimavu scenografiju, ekscentričnu montažu i bezbroj drugih stvari koje deluju fascinantno i čudno. „Dobar film bi nam dao mnogo manje“, kaže Koldiron.
Ipak, postoji nekakva privlačnost ka lošim filmovima koji nisu baš tako dubokoumni: oni su banalno smešni. Oni vam dozvoljavaju da se smejete nekom drugom, nekom ko “ispada glup”. Nijedna druga umetnička forma ne nudi publici baš ovakvo zadovoljstvo. Gledanje predstave ili koncerta kako se “raspadaju” može biti mučno, jer su nesrećni izvođači ispred vas. Osećate njihov bol, a oni osećaju vašu. Ali do trenutka kada se komad bioskopske gluposti pojavi na ekranu, postoji dovoljno velika vremenska linija između gledaoca i učesnika, pa možete da im se smejete bez stida i osećaja krivice. Pored toga, smeh je ispresecan uzdasima poštovanja.
Snimanje lošeg filma zahteva isto toliko vremena, novca i truda kao i snimanje dobrog filma, a rediteljeva “krvava odlučnost” da istraje sa, očigledno, nepopravljivim projektom može biti gotovo vredna divljenja. „Room“ se s pravom smatra jednim od najgnusnijih zločina protiv celuloida ikada počinjenih, ali Tomi Vajzo, njegov pisac-reditelj–producent-zvezda, slavi se kao heroj kad god prisustvuje nekoj od kasnonoćnih projekcija. Na kraju krajeva, svako ko je odgovoran za film koji je toliko loš, na toliko načina, mora biti baš poseban.
Kada pogledate „Room“ i „Plan 9 from Outer Space“, može se reći da su autori svim silama pokušavali da stvore remek-delo. Upravo ovaj kvalitet čini njihove herojske neuspehe „slatkim“, kaže Koldiron, „kao što je slatko da mala deca igraju fudbal“.
Nije isto ako je loš film napravljen sa lošom namerom.
„Kada je film ciničan, kada su filmski stvaraoci naterali sve da rade kako bi napravili nešto besmisleno, ne iz zadovoljstva ili ambicije, već isključivo iz profita, nikada se ne zabavljam. Pa zašto onda gledati loš film ako se ne zabavljate i ako vam to ne pričinjava zadovoljstvo?
Tagovi
