“Zašto se svet nalazi na istom mestu kao Ruzvelt 1941. godine”: Najvažniji samit u najvažnijoj deceniji. I poslednja “najbolja šansa” za očuvanje planete

0
COP26 / Newscom / Profimedia

Deluje pomalo apsurdno kada zbog samita na kom će se narednih dvanaest dana doslovno odlučivati o budućnosti planete Zemlje na aerodrom u Glazgovu sleti više od 400 privatnih, državnih, predsedničkih i premijerskih aviona. I čini se nekako simbolično da će se Konferencija država članica (COP) Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama – godišnji samit koji okuplja skoro 200 država – održati upravo u gradu u kom je inženjer Džejms Vat poboljšao rad parne mašine i, nesvesno, započeo industrijsku revoluciju. Verovatno nkada nije mogao ni da pretpostavi da će ljudi sagoreti uglja, nafte i gasa tokom naredna dva veka, u meri u kojoj se, kako se baš ovih dana ističe – ugrožava ljudsko postojanje.

Ovo 26. okupljanje skoro svake zemlje i teritorije na svetu sa ciljem da se smanji uticaj ljudske aktivnosti na klimu biće prvi samit na kom će se zaista preispitati šta je do sada postignuto – ili nije postignuto – od potpisivanja, toliko puta u javnosti spomenutog, Pariskog sporazuma o klimatskim promenama iz 2015. godine – plana čovečanstva za izbegavanje klimatske katastrofe.

Prethodno je sličan poduhvat katastrofalno prošao u Kopenhagenu kada je definisano da, ukoliko zagrevanje nastavi da raste više od 1,5 stepeni Celzijusa iznad temperatura koja su zabeležene u predindustrijska vremena, mnoge od negativnih promena na planeti biće nepovratne. Među ključnim ciljevima je dogovoreno da se značajno mora smanjiti efekat staklene bašte, kao i da je nužno da se poveća proizvodnja obnovljive energije. Dogovoreno je bilo i da se obezbedi 100 milijardi dolara pomoći siromašnijim zemljama kako bi se izborile sa posledicama klimatskih promena.

Prvih nekoliko dana samita rezervisano je za svetske lidere koji će za govornicom upirati na probleme i potencijalna rešenje, a onda će složene pregovore prepustiti svojim predstavnicama, najčešće ministrima za zaštitu životne sredine. Očekuje se da će ovogodišnjem skupu prisustvovati ukupno oko 25.000 ljudi. Oni će rešavati problematiku oko 130 složenih tehničkih pitanja, ispitivanja dogovorenog iz Pariza, kao i naslovno pitanje „održavanja praga od 1,5 stepeni Celzijusa u životu“.

Zadatak Džozefa Bajdena, Borisa Džonsona i drugih šefova država i vlada je da daju ton najvažnijoj konferenciji o klimatskim promenama u, kako stručanjci kažu, ključnoj decniji za oporavak planete, ili poslednjoj najboljoj šansi za rešavanje klimatske krize. Doduše, nedostaju i neki od ključnih igrača, poput predsednika Kine Si Đinpinga i predsednika Rusije Vladimira Putina.

Jaz između obećanja i očekivanja i pitanje poverenja

Globalno zagrevanje se konstantno pogoršavalo još od prvog velikog klimatskog samita 1979. godine. Još tada je primećen trend čestih klimatskih pogoršanja. Zapravo je nastao ogroman jaz između obećanog i učinjenog.

Naučnici upozoravaju da svet mora da se postara da veliki zagađivači imaju planove koji su u skladu sa održavanjem globalnog zagrevanja ispod 1,5 stepeni Celzijusovih, te da ti planovi ne budu samo nominalni već i deo stvarnih akcija. Samit u Glazgovu zato ne sme da bude novi povod za taktiku odlaganja. Drugi važan faktor u ukupnom ozdravljenju planete je postupno ukidanje uglja. Zemlje G7 najvećih svetskih ekonomija su se ovog leta već formalno dogovorile da će postepeno zameniti ugalj.

Međutim, pojedini stručnjaci smatraju da trenutna obećanja (i najave sporazuma) nisu dovoljno ambiciozna da bi se izbegli najopasniji nivoi zagrevanja, kao i da je malo verovatno da će mnoge zemlje zaista sprovesti politiku nultih planova o emisiji gasova.

Posledica ovakvog jaza jeste i pitanje poverenja. Razvijeni svet je pre više od jedne decenije obećao da će “globalnom jugu” izdvojiti 100 milijardi dolara godišnje kako bi mu pomogao da pređe na niskougljenične ekonomije i prilagodi se novom svetu klimatske krize. Taj cilj nije ispunjen ni prošle godine, a izveštaj predsedništva COP26 objavljen prošle nedelje pokazao je da neće biti ispunjen najmanje do 2023. godine. Do sada je prikupljeno, prema analizama, oko 79 milijardi dolara.

“Žuti karton” u Rimu

Globalno zagrevanje iznad 1,5 stepeni doneće pogoršanje uticaja klimatske krize. Ali pozitivna vest je da je granica od 1,5 u dometu. Izveštaj UN je pokazao da do sredine veka svet treba da dostigne neto nulu – gde emisije gasova staklene bašte nisu veće od količine uklonjene iz atmosfere – i da se tako zagrevanje može zaustaviti.

Sve ove rečenice koje su zapisivali nauka i struka bile su u sveskama i notesima lidera G20. Ali u istim sveskama bilo je i priznanje pojedinih zemalja članica da će morati da povuku svoja obećanja o smanjenju emisija – takozvani nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC) – do dostizanja neto nule zacrtane za 2050. godinu.

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš upozorio je u Glazgovu da je poslednji trenutak da “prestanemo sami sebi da kopamo grobove”, kao i da tretiramo Zemlju kao da je toalet. Gensek UN-a nije bio zadovoljan ni dogovorima o klimatskim promenama koji su postignuti na samitu Grupe 20 najvećih svetskih ekonomija (G20).

Naime, na nešto manjem skupu u Rimu, lideri G20 su se saglasili da okončaju finansiranje novih elektrana na ugalj u inostranstvu, ali nisu odredili konkretnu godinu za postizanje nulte emisije gasova sa efektom staklene bašte. Grupa sedam najrazvijenih zemalja sveta, koju čine najbogatije demokratije, ranije je odredila 2050. za postizanje tog cilja, dok su Kina, Rusija i Saudijska Arabija, koje su deo G20, postavile kao cilj 2060. godinu. Potrebna je, navode stručnjaci, mnogo “veća ambicija” u smanjivanju emisije gasova sa efektom staklene bašte kako bi svet bio na putu da zadrži globalno prosečno povećanje temperature od 1,5 stepeni Celzijusa do kraja veka.

Iako priznaju da su negativni uticaji “znatno niži” uz povećanje za 1,5 stepeni Celzijusa, članice G20 su ostale privržene slabijem cilju Pariskog klimatskog sporazuma iz 2015. godine, koji poziva na zadržavanje prosečnog povećanja temperature “znatno ispod” 2,0 stepena Celzijusa uz “ulaganje napora” za dostizanje granice od 1,5 stepeni. Iako ta razlika može da deluje kao neznatna, naučni komitet UN ističe da su poremećaji poput rasta nivoa mora i ekstremnog vremena mnogo manji uz prosečno povećanje od 1,5 stepeni, nego od 2,0 stepena Celzijusa. Globalne prosečne temperature su već porasle za 1,1 stepeni Celzijusa od industrijske revolucije i samo će stroga smanjenja emisija sprečiti da to povećanje pređe 1,5 stepeni Celzijusa.

Zato je i Gutereš iz Rima otišao “neispunjenih nada i snova”, sa nadom i snovima da će u Glazgovu biti mudrijih. Slična zapažanja imao je i britanski premijer Boris Džonson, ujedno i jedan od domaćina konferencije.

“Samit o klimi Cop26 je u ozbiljnom riziku od neuspeha jer zemlje još uvek ne obećavaju dovoljno da bi se ograničio porast globalne temperature na ispod 1,5 stepeni Celzijusa”, upozorio je Džonson uočio početka samita.

Premijer Britanije je priznao da je postignut mali napredak – i da konferencija u Glazgovu nije na putu da postigne dogovor koji “održava cilj žvim”. Šanse za uspeh su, ocenio je, 60 odsto. Britanski premijer je takođe naglasio da je “minut do dvanaest” u smislu održavanja zagrevanja ispod 1,5 stepeni Celzijusa, a da UN predviđaju porast od 2,7 stepeni ako se ništa ne preduzme – što bi dovelo do katastrofalnih posledica.

Velika Britanija se takođe nada konkretnijim obećanjima zemalja kada je reč o rokovima do 2030. godine, pri čemu stručnjaci upozoravaju da emisije moraju biti prepolovljene do ovog datuma, a u ovom trenutku su na putu da porastu za 15 odsto. Australija je, na primer, ove nedelje postavila novi neto nulti cilj za 2050. godinu, ali nije napravila ciljeve za period do 2030. godine.

Britanski premijer traži i čvrsta obavezivanja država o postepenom izbacivanju uglja, kao prljave tehnologije, prelasku na električna vozila, okončanju krčenja šuma i obećanja novca za pomoć zemljama u razvoju da se izbore sa klimatskom krizom. Ujedno, mnoge zemlje u razvoju tvrde da razvijene zemlje imaju odgovornost da urade mnogo više jer su već profitirale od izazivanja istorijskih negativnih emisija. U saopštenju G20 je naglašena važnost ispunjavanja obaveze da se obezbedi 100 milijardi dolara za pomoć siromašnim zemljama da se prilagode klimatskim promenama. Velika Britanija je priznala da “COP26” ove godine neće ispuniti dato obećanje od 100 milijardi dolara.

„Ako Glazgov doživi neupeh i propadne, sve propada. Papir Pariskog sporazuma možemo da zgužvamo u tom slučaju. Do volje je kolega”, rekao je Džonson.

“Katastrofa je stvar izbora, a ne stvar sudbine”

Da je krupan klip koji koči motor ekološkog napretka upravo politička volja, primetio je i kolumnista Gardijana Džordž Monbio. Iako postoji izvesno nepoverenje u miljeu zaštitnika životne sredine prema vojnim analogijama, Monbio je upravo kroz metaforu rata i situaciju u kojoj se našao Frenklin Ruzvelt ukazao na srž problema. Naime, pre nego što su SAD objavile rat, tadašnji američki predsednik Frenklin Ruzvelt je počeo da regrutuje trupe i gradi svoj „arsenal demokratije“ – materijal kojim je snabdevao savezničke snage. Da bi „prestigao Hitlera“, naredio je nivoe proizvodnje koji su se činili nemogućim. Međutim, posle napada Japana na Perl Harbor 7. decembra 1941. upravo se dogodilo nemoguće.

Dan nakon napada, Ruzvelt je od Kongresa SAD zatražio i ubrzo dobio potvrdu da objavi rat. Odmah je počeo da reorganizuje ne samo administraciju, već i čitav narod.

Uveo je, po prvi put u istoriji SAD, opšti federalni porez na dohodak. Vlada je brzo podigla najvišu stopu sve dok ona 1944. nije dostigla 94 odsto. SAD su izdavale ratne obveznice i masovno se zaduživala. Između 1940. i 1945, ukupna državna potrošnja porasla je otprilike deset puta. Zapanjujuće, američka vlada je potrošila više novca (u sadašnjim dolarima) između 1942. i 1945. nego što ga je imala u periodu između 1789. i 1941. Od 1940. do 1944. godine, vojni budžet države je porastao 42 puta, nadmašujući nemački, japanski i britanski zajedno.

Civilna industrija je u potpunosti obnovljena za potrebe rata. Kada je automobilskoj industriji bilo naloženo da pređe na vojnu proizvodnju, njena masovna oprema je odmah zamenjena, često za svega nekoliko nedelja, novim mašinama. Ruzvelt je to opisao kao „čudo proizvodnje“. Ali to nije bilo čudo, već realizacija dobro postavljenog plana.

Od 1942. do 1945. godine, proizvodnja automobila je bila zabranjena. Suspenzija je važila i za proizvodnju novih kućnih aparata, pa čak i izgradnju nekretnina. Gume i benzin su bili strogo normirani. Upotreba mesa, putera, šećera, kao i proizvodnje odeće i obuće takođe je bila ograničena. Racionalizacija se smatrala pravednijom od oporezivanja oskudnih dobara. Svima je sledovalo jednako.

Nacionalno ograničenje brzine od oko 50 kilometara na čas je nametnunto u cilju uštede goriva. Širom Amerike, uz put su bili postavljeni bilbordi i plakati na kojima je pisalo: “Kada se vozite SAMI, vozite se sa Hitlerom!”; “Pridružite se klubu za zajedničko putovanje DANAS“; “Zapitajte se da li je ovo putovanje zaista neophodno?“. Postojala su i upozorenja poput onih da „Otpad pomaže neprijatelju” i da bi “Materijale trebalo sačuvati”.

U ratnom periodu, svaki mogući materijal – omoti od žvakaćih guma, gumice, korišćena mast za kuvanje – recikliran je.

Šta onda sprečava svet da odgovori istom odlučnom snagom na najveću krizu sa kojom se čovečanstvo ikada suočilo? Nije reč o nedostatku novca, kapaciteta ili tehnologije. Ako ništa drugo, digitalizacija bi učinila takvu transformaciju bržom i lakšom. U pitanju je problem sa kojim se Ruzvelt suočavao sve do napada na Perl Harbor – nedostatak političke volje. Trenutno, baš kao i početkom četrdesetih godina dvadesetog veka, neprijateljstvo i ravnodušnost javnosti – podstaknuti nasleđenim industrijama fosilnih goriva, transporta, infrastrukture – nadmašuju zahtev za intervencijom.

Razlika između 1941. i 2021. je u tome što bi danas mobilizacija trebalo da bude na prvom mestu. Potrebna je izgradnja popularnih i velikih pokreta prema kojima vlade ne bi imale drugog izbora nego da im odgovore, ukoliko žele da ostanu na funkciji. Političari bi trebalo da shvate da je opstanak života na Zemlji važniji od njihove ideološke posvećenosti ograničenoj vlasti. Naposletku, sprečavanje uništenja Zemljinih sistema znači i sprečavanje uništenja političkih sistema, između ostalog. Pa šta je danas Perl Harbor i koje su “ratne krize”?

Nedavne poplave u Evropi, Kini i Indiji, požari u Sjedinjenim Državama, Grčkoj, Rusiji, rekordne padavine, suše i temperature u raznim delovima sveta jesu upozorenje. Međutim, jaz između ovih događaja i razumevanja ljudi o silama koje su ih izazvale je, verovatno, najveći neuspeh informisanja javnosti u ljudskoj istoriji. Potrebna su tela koja su ekvivalentna Ruzveltovoj kancelariji za ratne informacije da podseća ljude na žarišta. Kao što je priča o američkoj mobilizaciji podsetila, kada vlade i društva odluče da budu kompetentni, oni mogu da postignu stvari koje se u uobičajeno smatraju nemogućim. Prva prilika da se stvari preokrenu, ili barem o njim govori i ponešto dogovori, jeste Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama koja će se od 31. oktobra do 12. novembra održati u Škotskoj. Katastrofa nije stvar sudbine nego stvar izbora.

Kako će se onda svetski lideri vratiti sa skupa u Glazgovu? Onih 400 aviona na aerodromu u Glazgovu je spremno za ukrcavanje…