„Zašto niste postigli još jedan jedini gol, pa da se sretnemo ponovo, po treći put?“
Ovom rečenicom se Doni Dejvis, novinar mančesterskog „Gardijana“, te pijane i hladne februarske noći 1958, u zadimljenoj i veselim žamorom ispunjenoj sali beogradskog Mažestika, obratio Miroslavu Radojčiću, „Politikinom“ dopisniku iz Londona.
Da je te večeri pre 66 godina, makar i iz najtamnijih kutaka svoga bića, Doni uspeo da iščeprka mračnu slutnju o onome što će kroz petnaestak časova uslediti, verovatno bi isto to pitanje Radojčiću postavio barem još jedanput, proklinjući i boga i loptu što, eto, nakon Kostićevog šuta, tamo oko polovine prvog poluvremena, nije pronašla put do mreže Gregovog gola, već je prošla tik pored desne stative, što se pred kraj utakmice nije povinovala Šekijevoj nozi, onako krotko kako je samo kod njega umela. Da je samo znao, verovatno bi izistinski poželeo da je njegov voljeni Mančester junajted, aktuelni šampion Engleske i jedan od najboljih fudbalskih klubova na svetu u tom trenutku, nakon furioznog prvog poluvremena dobijenog na pogon Denisa Vajoleta i Bobija Čarltona, tog sunčanog i zubatog popodneva, u drugom delu meča na stadionu Jugoslovenske narodne armije primio četiri gola, taman onoliko da, po tadašnjim pravilima, dođe do trećeg okršaja, do majstorice u Milanu.
Ali naravno da nije mogao znati. Niko nije.
Zato je tu rečenicu i izgovorio tako lako, više kao fol, opijen Beogradom i remijem koji su Met Bazbi i njegove „bebe“ – nakon pobede od 2:1 u Mančesteru, silovitog prvog poluvremena i polufinala Kupa šampiona koje im se naizgled već nalazilo u džepu – na jedvite jade uspeli da izvuku.
Zato je čitava Junajtedova svita bila toliko rumena (dobro, verovatno nečega ima i u rakiji) i srećna, toliko raspevana, zbog toga je po završetku večere aplauzom pozdravila jugoslovenskog šefa kuhinje, i zbog toga je kapiten „crvenih đavola“ Rodžer Birn zapevao:
We’ll meet again, Don’t know where, don’t know when, But we know we’ll meet again some sunny day. (Ukratko: srešćemo se opet.)
Nakon zavejanog i bljuzgavog minhenskog popodneva koje je posle te noći provedene u Mažestiku usledilo, suncu je trebalo mnogo pa da se najzad promoli kroz olovno nebo nakrcano masivnim oblacima koji su se mrštili i plakali nad „Teatrom snova“, ali se te dve ekipe – ekipe Mančester junajteda i Crvene zvezde – u tim istim sastavima, nikada više nisu srele.
Umesto toga, ostao je žal za milanskom majstoricom koja nikada nije odigrana.
Jer da jeste, Junajtedova avionska posada tog prokletog 6. februara 1958. ne bi ni sletela u Minhen, a priča o „Bazbijevim bebama“, najtalentovanijoj grupi mladih fudbalera koje je Engleska ikada videla, ne bi doživela tako preuranjeni kraj.
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG BROJA NEDELJNIKA DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“ NA POKLON
Tagovi
