Književnost je paralelan život!

Kako vreme prolazi, ličnost Danila Kiša sve više postaje deo legende.

Mi, njegovi savremenici, prijatelji i saučesnici u istom poslu, svedoci njegovog ljudskog lika i književnog izrastanja, pokušavamo da odgonetnemo misteriju ovog drugog Danilovog života. Ona je svakako u vrednosti njegovog dela, u onome što iz toga dela zrači i daje mu neprekidno nova značenja. Bolno Danilovo životno iskustvo sadržano je u svakoj reči, svakoj rečenici njegovih priča i romana. U sećanju ostaje čudesni, fascinantni Kiš, njegova vitka, pomalo pognuta figura, njegovi dugi prsti među kojima je cigara, kojima lista knjige, ali i vešto prebira po žicama gitare. Dok rukom prolazi kroz gustu kosu, odzvanja njegov melodičan, odmeren glas. I vidim, gotovo uvek vidim, tu pored njega Borislava Pekića i Mirka Kovača, prijatelje koje je voleo, cenio, uvažavao…

Prijateljstvo započeto u mladosti, sa prvim objavljenim pričama i knjigama, ali i kasnije nepomućeno, pisci koji su po svemu, po uverenjima, dometima, izboru, pripadali jednako ovdašnjim kao i evropskim književnostima. Kažem ovdašnjim jer ih nijedna sredina nije mogla sasvim proglasiti svojima. A Danilo je više od ostalih nosio svoje ukletstvo i svoje preimućstvo kosmopolite po rođenju, ali i po izboru.

Kada smo se upoznali, početkom šezdesetih godina, njegovo ime je već nešto značilo u beogradskim književnim krugovima: jedan od najboljih studenata svetske književnosti, prvi koji je diplomirao, sa najvišom ocenom, prevodilac, pesnik, urednik „Vidika“. Naše poznanstvo povezano je sa književnim konkursom Saveza jevrejskih opština Jugoslavije gde sam poslao jednu priču, a Danilo je bio u žiriju. Družio se tada sa Mirom Glavurtićem, slikarom i saradnikom Šumarskog fakulteta, istraživačem skrivene strane sveta, sledbenikom Čarlsa Forta, osnivačem Mediale. I Miro, sa kojim me je Danilo upoznao, ostavio je na mene neobičan utisak, tajanstven u crnom smokingu, sa cilindrom na glavi i belim rukavicama, ako taj detalj nisam dodao u svojoj mašti. Bila su to zanimljiva i neobična vremena kao i ljudi koji su se kretali u našem okruženju.

Dobro se sećam kako je na jednom od naših prvih susreta kada smo se okupili u njegovoj garsonjeri u Palmotićevoj, maltene kao uslov za naše dalje druženje i postavio ispravan princip: ne dolazi u obzir nikakvo zajedničko „probijanje“

Danilo je posedovao osobinu koja danas intelektualcima posebno nedostaje – jako osećanje za etičnost. To osećanje nosi iz svoga detinjstva. Suočavanje sa nasiljem i nepravdom opredelilo ga je da se nasilju i nepravdi svuda suprotstavlja, u književnosti, kao i u stvarnom životu. „Detinjstvo je razdoblje gde postoji jedan moćan zajednički imenitelj, jedinstven za sve ljude, bez obzira gde žive i koje su rase. Ali postoje i različitosti. One koje su sudbinske i opredeljuju šta će ko postati u životu. Bez te ‘uznemirujuće različitosti’ koju je donosilo moje jevrejsko-mađarsko-crnogorsko poreklo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih postao pisac.“

Ta etičnost proističe upravo iz ranog sagledavanja životnih strahota, ljudske patnje, besmislenog, surovog zločina, na kojima su, kako se čini, sazdani temelji ovog našeg sveta, nekada, kao i danas. Kada saznanje da smo bačeni u takav svet dođe u najranijoj dobi prvog sazrevanja, onda pokriva tragičnom senkom preostali deo života. Otuda i Danilov žestok glas protiv nedužnog ljudskog stradanja, kako u Holokaustu, tako i u gulazima. Ta težnja za pravdom osećala se u svakom njegovom postupku, svakom razmišljanju, bilo da je reč o politici, književnosti ili svakodnevnom druženju sa prijateljima. Tražio je i od drugih ono što je sam posedovao: doslednost, iskrenost, tačnost. Mislim da ga je užasavala ljudska glupost jednako koliko i traljavost, nedarovitost, nepoštenje, a iznad svega vlast čoveka nad čovekom oličena u diktatorskim i totalitarnim političkim sistemima.

Viđali smo se često, češće u mladosti nego kasnijih godina kada je Danilo provodio više vremena u Parizu i drugde gorko ranjen uvredama i otvorenim neprijateljstvom koje su određeni, pre svega književni krugovi, pokazivali prema njemu posle poznatog sukoba oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Imali smo zajedničko interesovanje za dve krupne, a tako različite teme: Srednja Evropa, njena prošlost i mogućnosti obnove, i Kabala, jevrejska mistična tradicija. U suštini te dve teme su se duboko prožimale, a bile su utkane u mnoge od Danilovih esejističkih tekstova i u neke od njegovih najboljih proznih stranica. Danilove „Varijacije na srednjoevropske teme“ pročitao sam tek posle njegove smrti, a njegovo duboko poznavanje kabalističkih mitova otkrio sam tek u „Enciklopediji mrtvih“ kada je već i sam bio spreman na odlazak u tajanstvenu zemlju Kraljevstva Zapada.

Danas žalim što neke važne razgovore nismo ni otpočeli, a one koje smo počeli zapravo nismo dovršili jer smo uvek verovali da pred sobom imamo dosta vremena, a vreme je zapravo nešto što nam najpre izmiče i najbrže ističe.

Filip David, foto Igor Pavićević

***

Sećanje na Danila Kiša oživljava uspomene na moju generaciju i njen tragičan hod kroz život i književnost. Za mnoge imena Kiša, Pekića i Kovača već su postala deo književne istorije, a meni se čini kao da se to dogodilo juče, ti dani našega upoznavanja, drugovanja i prijateljstva, kada smo tek ulazili u književnost. Danilo nije voleo reč „generacija“ koju sam ovde upotrebio, nije voleo iz jednostavnog razloga što je bio nepopravljivi individualista i odbijao je svaki kolektivni nastup, pogotovu kada je o pisanju reč.

Dobro se sećam kako je na jednom od naših prvih susreta kada smo se okupili u njegovoj garsonjeri u Palmotićevoj, maltene kao uslov za naše dalje druženje i postavio ispravan princip: ne dolazi u obzir nikakvo zajedničko „probijanje“, međusobno forsiranje i hvaljenje, svako mora samostalno izboriti svoje mesto u literaturi, onakvo kakvo je zaslužio. I toga smo se dosledno pridržavali, a ostali do kraja prijatelji.

Danilo je više od ostalih nosio svoje ukletstvo i svoje preimućstvo kosmopolite po rođenju, ali i po izboru

Šezdesete godine bile su u kulturnom životu Beograda zanimljive i ispunjene događanjima. Književne večeri na Filološkom fakultetu, u čuvenoj „četrdesetpetici“ okupljale su brojne talentovane pisce, časopisi „Delo“, „Savremenik“, „Književne novine“ i naročito „Vidici“ predstavljali su značajnu mogućnost za afirmaciju novih imena. Dobra priča ili pesma nalazila je odjek u kulturnoj javnosti. Gotovo da se u vazduhu osećala želja za promenama, za društvenim reformama, za otvaranjem u kulturi. U odnosu na ostale komunističke režime nesumnjivo smo imali više slobode, ali slobode nikad nije dovoljno. Preko umetnosti probijale su se i neke naizgled nedodirljive političke barijere. Tih godina, ‘63. i ‘64. gotovo istovremeno, u „Prosveti“ objavili smo svoje knjige, neko prvu, neko drugu. Imali smo slične poglede na književnost, donekle slične uzore, podjednako smo učili na domaćoj i evropskoj književnoj tradiciji. Možda smo u neku ruku bili i „modernisti“ ali sa puno poštovanja za klasiku. Pridružio nam se i Miro Glavurtić, fantasta, jedan od osnivača slikarske grupe Mediala, blizak Kišov, a potom i Kovačev prijatelj.

Bliskost književnih pogleda, uzajamno uvažavanje, međusobno osećanje prijateljstva od prvog susreta, sve je to doprinelo da se počnemo češće sastajati, kod Kiša, kod Pekića u Prote Mateje ulici (gde je tada stanovao), kod mene u Višegradskoj. Razgovarali smo o svemu: od politike do pisanja, ali smo najveći deo vremena provodili u čitanju svojih novih rukopisa i njihovoj kritičkoj analizi.

Danilo Kiš na terasi hotela “Argentina”, u Dubrovniku, 1979. godine. Fotografija iz porodične arhive, zahvaljujući profesorki Mirjani Miočinović

Predstavljali smo u pravom smislu reči „književnu grupu“, pisaca bliskih po uverenjima i vezanih iskrenim prijateljstvom. Mirko Kovač je zabeležio svoje utiske o izgledu Danilove garsonjere u koju se ovaj preselio pošto je napustio Studentski grad: „Ušli smo u hladan sobičak. Prozor beše zatrpan krpama i starim novinama, a posvuda razbacane knjige i stari časopisi. Zapazih nekoliko knjiga ispod staklenog zvona – to je ona staklena kupola pod kojom se u kafanama čuvaju namirnice, mahom pihtije, paštete, već spremljeni sendviči, proja itd. Upitah zašto su tu sklonjene samo neke knjige. ‘Stalo mi je do tih knjiga, a to je jedini način da ih sačuvam od pacova’, rekao je.“ A evo kako Mirko opisuje jedan od svojih prvih susreta sa Kišom: „Pušio je tako sladostrasno, bezmalo pohotno. Pio je čaj sa rumom. Prstima obeju ruku istovremeno bi pročešljao gustu i bujnu kosu. Imao je azurnoplave oči, prijatan glas i neku lakoću u ophođenju. U jednom je trenutku razvezao šal i zavalio se na naslon. Blago se osmehnuo i rekao: ‘Ovo nije moj mantil, ovo nisu moje cipele!’ A zbilja je puhalo, košava je zviždala iza prozora brišući pustim beogradskim ulicama. Sve se njihalo. Tada je zavrnuo džemper i pokazao mi da je između potkošulje i tog grubo štrikanog džempera udenuo ‘Vidike’, književni list studenata Beogradskog univerziteta; tu ga je udenuo da bi mu štitio prsa. U tom listu čitao sam njegove tekstove; bio sam očaran.“

Danilo je došao u Beograd sa Cetinja i odmah se uključio u ovdašnji boemski život. Svoje boemske navike dugo je zadržao. I na sastancima našega „kružoka“, ako bismo sastanak produžili i posle nailaska mraka, on je postajao nervozan, ustajao je, šetao po sobi. Nešto ga je vuklo da izađe u neku od kafana gde su ga već očekivali jer su svi voleli njegovo društvo. Umeo je lepo da zapeva. Njegov duboki, pomalo promukli glas lomio je ženska srca. Bio je neodoljivi šarmer i zabavljač.

Pekić je takođe na više mesta u svojim dnevnicima zabeležio neke od utisaka sa naših susreta. Jedan mu se posebno urezao u pamćenje: „Tu su Mirko i Filip. Čita se rukopis ‘Bašta, pepeo’. Trebalo je da čujemo samo odlomak romana, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje-više sve, pa onda i ono malo što je preostalo. Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, ovosveta i onosveta, suza za koje se ne zna jesu li od plača ili smeha (biće ipak da su od plača, a smeh je tek alibi odrasla čoveka). Hrabro pronađene, duboko shvaćene uspomene, iskustva tanano prevedena iz jednog života u drugi, iz prolazne stvarnosti u trajniju budućnost umetnosti… I po drugi put mislim, sa zavišću koje se ne stidim: ‘Dobro bi bilo da sam tu i takvu knjigu i sam napisao.’“

Ali to isto osećanje „prijateljske zavisti“ u prvom susretu sa Danilovim rukopisom koji se moćno otvarao pred nama imali smo kada je taj isti Pekić čitao svoju novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“, ili Mirko Kovač svoje sjajne priče. I kasnije, mnogo kasnije, pošto su se naša redovna druženja prvo proredila a zatim i prestala jer smo se razišli na različite strane sveta (Pekić je otišao u London, Danilo vreme uglavnom provodio u Parizu), kad god bih nešto napisao, pokušavao sam da sebi predstavim reakciju, komentar mojih prijatelja.

***

Jednom je pred ponoć došao nenajavljen, što nije bio njegov običaj. Upravo se vratio iz Pariza. Nosio je u ruci „Dugu“. „Jesi li pročitao ovo?“ Odmahnuo sam glavom. „Toliko antisemitskih gadosti. Zašto niko ne reaguje? Zašto ćutite?“ Pokušao sam da mu objasnim kako dotični člankopisac takve tekstove piše u svakom broju, da se njegove teze u čijoj je pozadini pozivanje na famozne „Protokole sionskih mudraca“ mogu naći i drugde i da, konačno, na takve stvari pre svega treba da odgovori neko drugi, a ne mi. Nije se složio. Zahtevao je da odmah pozovem Davida Albaharija koji je stanovao u Zemunu i koga lično nije poznavao. Talentovani mladić tek je objavio svoje prve zapažene radove. Albahari je na moj poziv ubrzo došao. Dogovorili smo se da napravimo zajednički tekst sa osudom ovakvih antisemitskih ispada i da se nas trojica potpišemo. Međutim, Kiš je ubrzo opet morao u Pariz i od toga posla nije bilo ništa.

Danilo je došao u Beograd sa Cetinja i odmah se uključio u ovdašnji boemski život. Svoje boemske navike dugo je zadržao. I na sastancima našega „kružoka“, ako bismo sastanak produžili i posle nailaska mraka, on je postajao nervozan, ustajao je, šetao po sobi. Nešto ga je vuklo da izađe u neku od kafana

Posebno je bio osetljiv na antisemitizam (o nerazumevanju prave suštine „Protokola sionskih mudraca“ i opasnostima antisemitske propagande vodio je žestoku polemiku u časopisu „Ovdje“), a jedna od njegovih zapaženih priča („Knjiga kraljeva i budala“) posvećena je istorijatu ovoga pamfleta.

Još jedno sećanje: prijateljsko okupljanje u Bobinoj kući (Boba je slikarka Slobodana Matić, Mirkova supruga), na Zvezdari. Bio je lep letnji dan, okruženi sa svih strana šumom uživali smo u hladovini i mirisu borovine. Sedeo sam do Danila. Kako rekoh, nije voleo sentimentalnosti, izlive osećanja, nije podnosio da ga neko sažaljeva. Zato su me iznenadile njegove reči, izgovorene tiho, u dubokom poverenju: „U poslednje vreme jako se plašim čamotinje i bolesti.“ Zlokobna bolest je tada zasigurno sazrevala u njemu, ali mi toga nismo mogli biti svesni, ni on, ni ja.

Ispred Ateljea 212, tokom Bitefa, 1969.

Čamotinja je jedan poseban oblik usamljenosti, depresije, jedno stanje koje se pripisuje jevrejskoj rasi. „Sve što radim, činim da bih joj utekao.“ U ovih nekoliko rečenica predskazao je i svoju sopstvenu sudbinu, približavanje podmukle bolesti od koje neće biti leka. U svojoj možda najboljoj pripoveci „Enciklopedija mrtvih“, priči koja ulazi u sve antologije savremene svetske pripovetke, najjasnije, uzbudljivo do bola, opisao je to užasno, mučno osećanje nailaska opake bolesti. Tvrdoglav, nežan, prek, odan ali i osvetoljubiv, uzor pravičnosti, uvek sa nekakvom grižom savesti (zbog Mire, zbog svoje navodne „lenjosti“ i hiljadu drugih razloga). Takav je bio Danilo.

***

Po sopstvenom priznanju Danilo je postao pisac pod uticajem „podmuklog dejstva biografije“. Nosio je, kako sam veli, „pečat različitosti“, otac mađarski Jevrejin, majka Crnogorka. U toku Drugog svetskog rata svakodnevno se, kao dete, nalazio u ponižavajućem položaju, živeći u strahu, gladan, sa osećanjem nepravde. Otac je samo sretnom igrom slučaja izbegao fašistički pokolj na Dunavu, da bi kasnije bio odveden u Aušvic – odakle se nikada nije vratio. Od ranog detinjstva Danilo je počeo da traži razloge takvog stradanja. Očeva sudbina, „potraga za izgubljenim ocem“, logori kao proizvodi totalitarnog sveta, to su Danilove opsesivne teme, od „Ranih jada“ do „Grobnice za Borisa Davidoviča“.

Danilo, koji nikada nije potpuno i do kraja pripadao boemiji, zadržao je čitav život potrebu za kafanskim druženjem što je zapravo bilo bekstvo od samoće, od nekog unutrašnjeg demona. A taj demon, kako ga danas tumačim, kada znam mnogo više detalja iz Danilove biografije nego onda u tom davnom vremenu druženja, dolazi upravo odatle, iz biografije, iz nesretnih okolnosti njegovog detinjstva, bežanija, prisustva smrti, očeve bolesti i nestanka u Aušvicu, svega onoga što je izrastalo u jedno opšte osećanje bespomoćnosti i straha, ali ne nekog običnog već onog dubokog, misterioznog, sveprisutnog, da citiram samoga Danila, „egzistencijalnog straha“.

***

Prenosim deo pisma koje mi je 1992. godine iz Rovinja poslao Mirko Kovač, prisećajući se nekih detalja druženja sa Danilom i njegove teške psihičke situacije kada je u čuvenom sporu oko „Grobnice za Borisa Davidoviča“ optužen za plagijat.

„Nas dvojica našli smo se jednog popodneva na nekoj građevini, mislim da je to bilo negdje na Voždovcu, premda nikako ne shvatam kako smo dospjeli u tu nedovršenu zgradu na kojoj su zjapili prozori i vrata, a tek izliveno betonsko stubište činilo mi se zamršeno kao u kakvom snu. Stalno smo hodali, čak smo se više puta uspeli tim stubištem, a jednom smo s visine promatrali taj grad i sivilo, pa smo sišli i sklonili se u zavjetrinu, jer je već predvečer postalo prohladno. Čitavo vrijeme razgovarali smo o samoubojstvu. Ne kažem da sam Danila baš ja od te nakane odvratio, ali sam sve njegove razloge da takvo djelo počini uspješno izvrgavao ruglu i u više navrata uspio ga zasmijati. Sjećam se da me u jednom trenutku upitao: „Zašto ti živiš?“ Oh, kako sam to pitanje spremno prihvatio i odmah mu uzvratio da živim samo zato da bih spoznao i upio što više gadosti, licemjerja, da bih što više i što dulje trpio sve oblike tiranija, a onda povremeno sručio nešto istinito u lice toj nemoralnoj i nepoštenoj svjetini oko nas, da bih potom s uživanjem promatrao kako se žeste i kako me žele poniziti. Saslušao me, a onda rekao: „Mene su uspjeli poniziti.“ „I ti im na to želiš odgovoriti samoubojstvom?“, rekao sam. „Ali ja nemam drugog izlaza“, rekao je. „Ja sam proglašen lupežom i jedino im mogu začepiti usta svojom smrću. Ti nećeš nikako da shvatiš da je smrt pobjeda duha nad ništavilom!“ „Onda nemoj da umreš sada kad su se oni bacili na tebe. Umri onda kad budeš na vrhuncu smirenosti. Umri iz zadovoljstva, a ne u gnjevu. Sada kada si napisao remek-djelo ‘Grobnicu za Borisa Davidoviča’, oni osećaju da si se otrgnuo, da im izmičeš i da više nisi jedan od njih i zato te žele kazniti. Ti koji si napisao: ne daj se pasjim sinovima i bori se, Borise Davidoviču, nećeš valjda pokleknuti pred pasjim sinovima!“

Bio sam jedan od neposrednih svedoka ove sramne kampanje protiv Danila. Jedan prijatelj mi je javio da je u Klubu književnika za stolom čuo priču o navodnom Danilovom plagijatu, i to baš priče „Psi i knjige“ koju je meni posvetio. Molio je da to javim Danilu što nisam učinio, verujući kako je to samo jedan od tračeva kojih je mnogo u našoj književnoj čaršiji. Sledećeg dana video sam se sa Danilom. Bio je ljut. „Zašto me nisi o tome obavestio?“ Uporno i uzaludno sam pokušavao da ga uverim kako je to trač bez značaja.

Kada smo se upoznali, početkom šezdesetih godina, njegovo ime je već nešto značilo u beogradskim književnim krugovima: jedan od najboljih studenata svetske književnosti, prvi koji je diplomirao, sa najvišom ocenom, prevodilac, pesnik, urednik „Vidika“…

„Oni su direktno udarili na moju egzistenciju“, kazao je tada. „Na ono bez čega ne bih postojao, bez čega ne bih mogao da živim – na moje pisanje!“ Sve što se kasnije dogodilo, dalo mu je za pravo. Taj „spor“ koji je prerastao u književnu ali i političku aferu pokrenuo je različita pitanja, od onih koja su zadirala u samu srž vladajuće ideologije, pa do estetskih i književnih, pravo pisca da se služi dokumentima, o „književnosti koja se hrani književnošću“. Danilo je svojom pobedom u tom otvorenom sukobu zaraćenih strana otvorio širom vrata onima koji su dolazili posle njega, takozvanim „postmodernistima“. Ali cena koju je platio bila je previsoka: dobrovoljno izgnanstvo, egzil do kraja života koji je bio i spoljni i unutrašnji.

Svoju situaciju, to svoje nespokojstvo i bol, najbolje je sam opisao:

„Pošto sam obeležen sramotom ‘kosmopolitizma’ koji u istočnim zemljama ima sasvim posebno značenje, pošto bejah svuda ‘disident i bez domovine’, silom prilika morao sam da nađem svoje korene i svoje plemstvo u književnosti. Na to plemstvo, ja to dobro znam, imam pravo više nego mnogi drugi, i na mom grbu bi stajali Bodlerovi stihovi: ‘Znam da bol je moje jedino plemstvo’

Književnost je zamena za život. Književnost je paralelan život!“

Zaista, dragi Danilo, svime što si činio i što su tebi učinili, svojim mukotrpnim hodom kroz život, svojim uzvišenim nemirenjem, a iznad svega svojim knjigama – to književno plemstvo i te kako si zaslužio! n