Zašto ćete se venčati sa pogrešnom osobom

Zamenite romantičarski pogled tragičnom (i na trenutke komičnom) spoznajom da će vas svako ljudsko biće frustrirati, nervirati, ljutiti i razočaravati - a da ćete i vi njima (bez trunke pakosti) činiti isto. Nema kraja našem osećanju praznine i necelovitosti. Ali ništa od toga nije naročito neobično, niti predstavlja razlog za razvod Piše Alen de Boton, za Njujork tajms

0
Foto: Profimedia

To je jedna od stvari koje se najviše bojimo. Činimo sve da bismo je izbegli. A ipak, na kraju to uradimo: venčamo se sa pogrešnom osobom.

Delom zato što, kada pokušamo da se sa nekim zbližimo, iskrsava čitava zbrka problema. Delujemo normalno samo onima koji nas ne poznaju dovoljno dobro. U nekom mudrijem, mnogo samosvesnijem društvu nego što je naše, standardno pitanje na samom početku sastanka bilo bi: “Koliko si lud/a?”

Možda je to i zato što posedujemo skrivenu tendenciju da se rasrdimo kada neko nije saglasan sa nama, ili zato što smo opušteni jedino dok radimo; možda smo nezgodni kada je reč o intimnosti nakon seksa ili nam se usta zavežu kada smo poniženi. Niko nije savršen. Problem je u činjenici da se pre braka vrlo retko udubljujemo u to koliko smo komplikovani. Kad god u nekoj neobaveznoj vezi postanemo svesni pretnje da bi naše mane mogle biti otkrivene, okrivimo partnera i završimo priču. A kada je o prijateljima reč, oni jednostavno ne mare dovoljno da bi se maltretirali da nas prosvetle. Kada smo sami, stičemo utisak da je sa nama baš lako živeti, a to je definitivno jedna od privilegija samovanja.

Ni naši partneri nisu ništa samosvesniji. Prirodno je da pokušavamo da ih razumemo na sve moguće načine. Posećujemo njihove porodice. Gledamo njihove fotografije, upoznajemo kolege sa fakulteta. Sve to doprinosi osećaju da smo uradili domaći zadatak. Pa, nismo. Brak ispadne kockanje dvoje ljudi koji još uvek ne poznaju dovoljno ni sebe, niti jedno drugo, a koji se obavezuju na budućnost koju ne mogu da zamisle i čije su istraživanje pažljivo izbegli.

Ljudi su se kroz čitavu istoriju venčavali iz praktičnih razloga: jer će tako pripojiti imanja, njegovom ocu cveta posao, njen tata je sudija, neko ima zamak, ili su roditelji i jednog i drugog pobornici iste interpretacije Svetog pisma. A iz tih racionalnih, praktičnih brakova rađali su se usamljenost, nevernost, nasilje, “otvrdlo srce” i vriska što se prolama iz dečje sobe. Brak iz racionalnih razloga nikada nije, retrospektivno, racionalan: proračunat je, uskogrud, snobovski i eksploatatorski. Zato je onaj koji ga je zamenio — brak iz ljubavi — oduvek bio pošteđen potrebe da se dokaže kao dobar per se.

Ono što je za brak iz ljubavi važno jeste privlačnost između dvoje ljudi, zasnovana na instinktu i osećaju da je to ono pravo. Istina, što se nesmotrenijim brak čini (možda je prošlo tek šest meseci otkad su se upoznali; jedno od njih nema posao ili samo što je zagazilo u dvadesete), to sigurnije može delovati. Neobazrivost se shvata kao protivteža svim greškama koje proističu iz racionalnosti, koja se temelji na proračunatosti, a stvara samo mizeriju.

Traumiranost vekovima te neracionalne racionalnosti dala je prednost instinktu.

Premda verujemo da u braku tražimo sreću, to nije tako jednostavno. Ono čemu zaista težimo jeste prisnost — a ona vrlo lako pomrsi sve planove za sreću koje smo imali. Želimo da u vezama koje ostvarimo u zrelom dobu oživimo osećaj koji smo imali u detinjstvu. Ljubav koju smo iskusili još kao vrlo mali često biva pomešana sa drugim osećanjima mnogo destruktivnije dinamike: želja da se pomogne osobi koja je izgubila kontrolu, nekome ko je lišen roditeljske topline ili uplašen sopstvenog besa i nesigurnosti koja ga sprečava da razume sopstvene želje. Zar nije tako logično, onda, da kada odrastemo, odbijamo da u brak uđemo sa ljudima koji nisu previše pogrešni, već naprotiv, previše ispravni — previše uravnoteženi, zreli, puni razumevanja i oslonca — jer nam je takva ispravnost nekako strana. Venčavamo se sa pogrešnim osobama zato što voljenost ne podrazumeva nužno i sreću.

Grešimo, takođe, jer smo mnogo usamljeni. Niko ne može biti razuman u odabiru partnera, kada je nepodnošljiva i sama pomisao na samovanje. Neophodno je da postignemo potpuni mir sa mogućnošću da nam slede godine samoće kako bismo bili dovoljno probirljivi; u suprotnom, rizikujemo da volimo ideju o tome da nismo sami, umesto osobe koja nas je poštedela takve sudbine.

Naposletku, venčavamo se da bismo ovekovečili lepa osećanja, produžili im trajanje. Zamišljamo da ćemo na taj način zarobiti radost koju smo osetili kada nam je misao o braku uopšte pala na pamet: možda je to bilo u Veneciji, na laguni, u motornom čamcu, dok popodnevno sunce posipa sjajem more, dok ćaskamo o osećanjima s kojima se nikada ranije nismo susreli, a posle toga odlazimo na italijanski rižoto. Venčamo se da bismo očuvali taj osećaj, zapečatili ga, a pritom ne uviđamo da između njega i institucije braka zapravo nema nikakve čvrste veze.

Brak nas, istina, često odvodi na jednu sasvim novu ravan u životu, možda negde u predgrađe, sa lepom dvorišnom stazom i pobesnelom decom koja ubijaju strast iz koje su potekla. Jedina veza sa radošću koja nas je potakla na takav život jeste partner. A on je poslednja stvar koju treba zarobiti.

Dobra vest je da nije važno ako smo shvatili da smo se venčali sa pogrešnom osobom.

Ne smemo je napustiti zbog romantičarske ideje na kojoj se poslednjih 250 godina temeljilo zapadnjačko shvatanje braka: da postoji savršeno biće koje će nam ispuniti sve potrebe i zadovoljiti sve želje.

Radije zamenite romantičarski pogled tragičnom (i na trenutke komičnom) spoznajom da će vas svako ljudsko biće frustrirati, nervirati, ljutiti i razočaravati — a da ćete i vi njima (bez trunke pakosti) činiti isto. Nema kraja našem osećanju praznine i necelovitosti. Ali ništa od toga nije naročito neobično, niti predstavlja razlog za razvod. Izabrati kome ćemo se obavezati i posvetiti nije ništa drugo do odabrati za koju ćemo se vrstu patnje najradije žrtvovati.

Ovakva pesimistička filozofija nudi utočište za sve koji u braku boluju. Može zvučati čudno, ali pesimizam nas oslobađa suvišnog zamišljenog pritiska koji romantična kultura vrši na brak. Neuspeh partnera da nas poštedi patnje i melanholije nije argument protiv te osobe, niti znak da se zajednica treba raspasti.

Osoba koja je za nas najpodesnija nije ona sa kojom se slažemo u apsolutno svemu (takvi ne postoje), već ona koja ume da razlike u stavu, mišljenju i ukusu prevaziđe na inteligentan način — ona koja ume da se ne slaže. Pravo obeležje “ne previše pogrešne” osobe nije neka zamišljena ideja o savršenoj komplementarnosti, već sposobnost da velikodušno toleriše razlike. Kompatibilnost se dostiže u ljubavi; nije, niti sme biti, njen preduslov.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime