Od starih snimaka ekrana do beskorisnih mejlova i poruka primimo za godinu dana — digitalni nered je stalno prisutan u našim životima i vrlo ga je lako ignorisati.
Međutim, svaka poslata poruka, svaki sačuvani video i svaka glasovna beleška imaju svoj energetski trag. Korišćenje tehnologije podrazumeva prenos podataka sa naših uređaja na servere smeštene u data-centrima. Ti serveri troše električnu energiju — ali i prirodne resurse, uključujući vodu.
Sav taj zaboravljeni digitalni nered čuva se u „oblaku“, koji, koliko god zvučao apstraktno, zapravo znači ogromne servere u data-centrima koji se hlade pomoću klima-uređaja i velikih količina vode. Da bismo u svakom trenutku mogli da pristupimo onome što želimo, sistemi su namerno višestruko umreženi kako bi se izbegli prekidi u radu. Čuvanje mutnih fotografija i neželjenih mejlova — ne samo za nas lično, već za sve korisnike — na neodređeno vreme zahteva resurse, piše Tajm.
Zašto je to važno
Procene iz poslednjih nekoliko godina pokazuju da količina energije potrebna za skladištenje 1 terabajta podataka u oblaku (što odgovara prostoru za skladištenje otprilike četiri laptopa od 256 GB) iznosi između 40 i 300 kilovat-sati godišnje. Radi poređenja, samo 60 kWh energije jednako je punjenju pametnog telefona svake noći tokom više od šest godina.
Istovremeno, veliki data-centri mogu da potroše i do pet miliona galona vode dnevno — koliko i grad sa 10.000 do 50.000 stanovnika.
Upravo zbog ovih ekoloških posledica, britanska vlada je prošlog leta, usred suše, pozvala građane da odvoje vreme za brisanje nepotrebnih fotografija, zastarelih snimaka ekrana i neotvorenih mejlova, kako bi se smanjilo opterećenje data-centara — i samim tim, pritisak na životnu sredinu.
Kako to uraditi
Pronalaženje malih, kratkih trenutaka — poput brisanja starih fotografija tokom vožnje na posao ili sređivanja mejla nakon redovnih kućnih obaveza — može pomoći da lakše uđeš u ritam. Moguće je i sebi zadati samo pet minuta dnevno ovog posla.
Ako ovu praksu pretvorimo u redovnu naviku — na primer, zakazivanjem mesečnog „digitalnog raščišćavanja“ — vremenom će delovati manje naporno i opterećujuće.
Šira slika
Digitalne obaveze je teško izbeći. Razmišljanje o sopstvenom onlajn ugljeničnom otisku može delovati preplavljujuće, a nije uvek lako ni sagledati koliko on zapravo iznosi. Procene emisije ugljen-dioksida razlikuju se u zavisnosti od aktivnosti. Slanje i primanje jednog mejla, na primer, može proizvesti između 0,03 i 26 grama ugljen-dioksida, u zavisnosti od dužine poruke i broja primalaca, navodi Majk Berners-Li, autor knjige How Bad Are Bananas?: The Carbon Footprint of Everything.
Ipak, on ističe da je taj broj, u krajnjoj liniji, „zanemarljiv“. Štaviše, kako se tehnologija poboljšava, raste i energetska efikasnost digitalnih aktivnosti.
Kada je reč o tehnologiji, najveći ugljenični otisak zapravo potiče od same proizvodnje uređaja.
„Veći deo problema leži u ugrađenom ugljeniku tokom proizvodnje uređaja koje koristimo, što je daleko značajnije od energije koju će kompjuter ili telefon potrošiti tokom svog životnog veka“, objašnjava Berners-Li.
Zato je važno biti promišljen prilikom kupovine novih stvari — i zadržati ih u upotrebi što je duže moguće.
„Kupujte manje fizičkih proizvoda i neka traju“, savetuje on. A kada vam je nešto potrebno, razmislite odakle ga možete nabaviti — lokalne grupe za razmenu, prodavnice polovne robe ili porodica i prijatelji često imaju nove ili malo korišćene stvari koje vam mogu odgovarati.
„Kupujte polovno kad god možete“, kaže Berners-Li, „i pokušajte da izbacite višak i nered iz svog života.“
Tagovi
