Pik kulturnog rata u Sjedinjenim Državama bio je od sedamdesetih godina 19. veka do dvadesetih godina 20. veka. Ishodi su bili polarizovano američko društvo, koje je razdvajalo muškarce od žena; ruralne od urbanih; religiozne od sekularnih; angloamerikance od novijih imigrantskih grupa. Naposletku, ali tek posle vraški teške ustavne borbe, ruralna i verska strana kulture nametnula je svoju volju urbanoj i sekularnoj strani. Odlučujuća pobeda je izvojevana, ili se bar tako činilo.
Kulturni rat o kome piše kolumnista Atlantika Dejvid From ticao se sukoba oko zabrane alkohola u Americi u prvim decenijama dvadesetog veka. Od kraja Obnove do Prvog svetskog rata, savezni i lokalni izbori u SAD su se lomili oko pitanja alkohola, više nego oko bilo koje druge teme. Duga borba je naizgled kulminirala 1919, ratifikacijom Osamnaestog amandmana i usvajanjem u Zakona o nacionalnoj zabrani u Kongresu. Amandman i zakon za posledicu su imali zabranu proizvodnje i prodaje alkoholnih pića u SAD i i na njihovim teritorijama. Mnogi urbani i sekularni Amerikanci doživeli su ove događaje sa istim osećajem ogorčenosti i razočaranosti kao što se ove kategorije stanovništva osećaju danas, kada je američki Vrhovni sud poništio slučaj „Rou protiv Vejda“ i ukinuo ustavno pravo na abrotus.
Međutim, iskustvo sa prohibicijom je pokazalo da su, kada je zabrana alkohola postala realnost, Amerikanci brzo promenili mišljenje o toj ideji. Podrška prohibiciji je opala, a zatim i propala. Zabrana prodaje alkohola je ukinuta 1933, a Ustav je dodatno izmenjen na takav način da više nikada niko ne može da pokuša sličan poduhvat.
Novo poglavlje, i ono koje je najrelevantnije za upoređivanje sa aktuelnom situacijom, bila je činjenica da je sa okončanjem prohibicije završen i kulturni rat oko alkohola. Emocije koje su žestoko gorele više od pola veka rasprsnule su se posle 1933. Pre i za vreme prohibicije, alkohol je izgledao kao moralno pitanje apsolutno ispravnog i pogrešnog. Između raja i pakla – kako su govorili prohibicionisti – i između slobode i tiranije – kako su to opisivali borci za legalnu prodaju alkohola.
U takvim situacijama, kako uopšte može postojati kompromis?
Kada su pod okriljem ratne histerije prohibicionisti nametnuli svoj „lek za sve“, nenadno su otkrili da se njihovo zalaganje zasnivalo na hrišćanskoj čežnji da smanje pijanstvo i tako ukinu kriminal, siromaštvo i bolesti… Međutim, ne samo da kriminal, siromaštvo i bolesti nisu umanjeni, već su i slučajevi pijanstvo, ako je verovati policijskoj statistici toga vremena, uveliko porasla. Što je neuspeh očigledniji, oni besramnije pokazuju svoje prave motive. Jednostavnim rečima, ono što ih pokreće je psihološka aberacija koja se zove sadizam, piše From.
Ne biste mogli da zamislite ovakav susret umova. Pa ipak, kompromis je upravo ono što se dogodilo nakon što je prohibicija doživela svoj fijasko. I alkohol više nikada nije bio tema ili tačka sporenja. Cilj regulatora više nikada nije bio spasavanje grešnika iz pakla i postizanje raja na Zemlji. Cilj više nije bio ni da oslobode ljudski duh od reakcionarne tiranije. I jedni i drugi su nastojali da pronađu ravnotežu od savezne države do savezne države, od grada do grada, shvatajući da je ta ravnoteža nešto od čega SAD žive.
Vek kasnije, velika debata o alkoholu nudi fascinirajuću paralelu sa savremenom agendom o abortusu. U svakom slučaju, bitka je počela velikim trijumfima pokreta za legalizaciju aborutsa na sudovima. Godine 1973. Vrhovni sud SAD je utvrdio ustavno pravo na abortus. Poraz na sudovima naterao je pokrete za život, kao i ranije za prohibiciju, ka masovnoj mobilizaciji. U međuvremenu, pobede na sudovima uljuljkala su prvobitne pobedničke strane. Postepeno, odnos političkih snaga se menjao. Zagovornici pokreta za život (protivnici abortusa) i prohibicije kontrolisali su sve više državnih zakonodavnih tela.
Državni i savezni sudovi su se mic po mic preorijentisali na stranu pokreta za život/prohibiciju. Ovogodišnji trijumf pokreta za ukidanje abortusa je u slučaju prohibicije nastupio 1919. Ovo su bili projekti koji su pokušavali da nametnu vrednosti kohezivne i dobro organizovane kulturne manjine nasuprot raznovrsnoj i manje organizovanoj kulturnoj većini. Ti projekti mogu funkcionisati neko vreme, ali samo toliko. U zemlji sa reprezentativnim glasačkim sistemom – čak i sistemom koji je toliko iskrivljen u korist ruralnog i konzervativnog, kao što je američki sistem bio dvadesetih, i ponovo je danas – kulturna većina će pre ili kasnije prevladati.
Ipak, bilo bi nepravedno opisati prohibiciju kao potpuno reakcionaran pokret. Zabrana je u početku privukla moralnu energiju američkog življa kao što je ranije to bio u slučaj sa ukidanjem ropstva. Međutim, do kraja 19. veka zabrana alkohola je evoluirala u pokret koji je pretežno ukorenjen u protestantskim i republikanskim selima nasuprot velikim gradovima. Čuvena fraza da su demokrate partija „ruma, romanizma i pobune“ sadržala je mnogo istine – kako o američkim demokratama, tako i o nekim od snažnih motiva prohibicionista.
Gradovima je nedostajala politička moć da spreče ruralnu Ameriku da iznese prohibiciju 1919. Ali su imali fiskalnu moć da odbiju novac neophodan za njegovo sprovođenje. Od početka, federalna policija za zabranu – sa sedištem prvo u okviru Trezora, a kasnije u Ministarstvu pravde – bila je beznadežno nedovoljno finansirana i sa nedovoljno osoblja. Policijske uprave velikih gradova često su odbijale da sarađuju sa saveznim vlastima, ne samo zato što su bile podmićene, već i zato što su prezirale zakon.
Onda je usledilo još jedno iznenađenje. Strogi režim koji je nameravao da suzbije gradske salone radničke klase takođe je uticao na članove Sindikalne lige više klase, te golf klubove srednje klase u predgrađu. Isto tako, mnogi muškarci i žene koji su spremni da glasaju za republikance 2022. i 2024. godine u znak protesta protiv inflacije i zatvaranja škola zbog pandemije koronavirusa, mogu biti iznenađeni kada otkriju da zakoni protiv abortusa za koje su pretpostavljali da su namenjeni samo da zabrane drugima takođe važe i na njih. Možda će biti iznenađeni kada otkriju da bi nesvesno mogli da ukinu i klinike za vantelesnu oplodnju, jer vantelesna oplodnja može da uključuje i namerno uništavanje oplođenih embriona. Možda će biti iznenađeni kada otkriju da pobačaj može da dovede do policijske istrage. Možda će biti iznenađeni ako se njihov poslodavac bude suočio sa penalima ako pokrije troškove putovanja van države radi sprovođenja abortusa. Koncept fetalne ličnosti mogao bi, ako bi postao aksiom, da nametne sve vrste ograničenja koje vlada nameće trudnicama.
Tokom dvadesetih godina prošlog veka, ranije difuzne antiprohibicione frakcije su se udružile oko jednog pitanja – ukidanja zabrane alkohola. Okupili su se u jednu krovnu organizaciju koju su finansirali veliki donatori poput porodice Du Pont i Džona J. Rejskoba, investitora u Dženeral Motorsu. Nekoliko godna potom, grupa je regrutovala skoro milion članova koji plaćaju članarinu i počela je da pobeđuje na izborima sa jasnim i jednostavnim sloganom: „Glasajte dok pijete“.
Koalicija za pravo izbora je takođe difuzna. Obuhvata partiju, ideologiju, klasu i rasu. Trenutno, taj savez je sprečen da dobije širu podršku zbog čudnog oklevanja najvažnijih institucija koje se zalažu za pravo na abortus. Ipak, kao što se desilo sa zabranom, ništa kao invazija na najintimnije odluke neke osobe ne služi bolje da ujedini ranije posvađene frakcije. U nedavnim anketama, oko 55 odsto Amerikanaca se izjasnilo da podržava pravo na abortus. Možda se ne slažu svi oko toga šta žele, ali je sve jasnije šta ne žele. Kao što su i antiprohibicionisti nekada radili, sada imaju brojke. Sa brojkama, pre ili kasnije, dolaze i glasovi.
Pro-life politika u SAD je nekada bila uglavnom držanje, pozicioniranje i zauzimanje ekstremnih retoričkih pozicija bez ikakvih troškova u stvarnom svetu. Republikanci u crvenim državama mogli bi da donesu zakone koji opterećuju žene koje traže abortus, znajući da su mnogi glasači odbacili ove statute i računali da će sudovi zaštititi prava žena. Sada je najviši sud odustao od svoje zaštitne uloge, a ti birači će morati, ili da se podvrgnu teretu svog zakonodavnog tela, ili da smene zakonodavce.
To će verovatno značiti da će svaka zakonodavna trka u svakoj trenutno crvenoj državi postati referendum o tome koliko strogo nadzirati žene te države. Ako republikanski predsednik bude izabran u Belu kuću 2024. i potpiše nacionalnu zabranu abortusa 2025, onda će svaka trka u Predstavničkom domu i Senatu takođe postati referendum o strogoći nad ženama.
„Ne pretpostavljam da će to biti veoma udobna situacija za stranu koja se zalaže za policijski tretman prema ženama“, konstatuje From.
Republikanski političari koji su se dodvoravali saveznicima u liku pokreta za zabranu abortusa su na jeftiniji način pokušali da mobilišu birače koji, možda, ne dele ekonomski plan stranke. Republikanci će, kako to zaključuje From, uskoro otkriti da su troškovi porasli i da su mnogi glasači koji dele brigu o ekonomskoj agendi stranke više brižni prema svojoj intimnoj autonomiji. Politika abortusa uskoro će preći iz dokazivanja čistote konzervativnog ideologa u najtežu i najnerešiviju močvaru republikanskog političara.
Tagovi
