Kako je pao slučaj “Rou protiv Vejda: Novembarska izborna noć i početak kraja ustavnog prava na abortus u SAD

0
EPA-EFE/MICHAEL REYNOLDS

Početak kraja slučaja presedana “Roj protiv Vejda”, kojim su generacije Amerikanki ostvarivale ustavno pravo na abortus bilo gde u Sjedinjenim Državama, nastupio je u novembarskoj izbornoj noći 2010. godine, piše Njujork tajms.

Upravo te noći, kontrola nad lokalnim zakonodavstvima širom zemlje preokrenula u korist republikanaca. Demokrate su do tada kontrolisale 27 zakonodavnih tela, a završile na 16, dok su republikanci sa 14 skočili na 25. Republikanci su osvojili ne samo jug, već i demokratska uporišta na Srednjem zapadu, pokupivši više mesta nego što je bilo koja od stranaka imala u poslednje četiri decenije. Kada su glasovi prebrojani, imali su najveću prednost još od vremena Velike depresije.

U petnaestogodišnjem periodu nakon slučaja “Roj protiv Vejda” republikanci su podjednako kao i demokrate podržavali apsolutno pravo na legalan abortus, a ponekad čak i više. Međutim, od 2010. su ova zakonodavstva prihvatila drugu vrstu republikanaca i novi konzervativizam. Dok su kandidati koje je podržavao ekstremistički pokret “Čajanka” vodili kampanju o fiskalnoj disciplini i obećavali da će biti ravnodušni prema socijalnim pitanjima, kada su došli na funkciju, bilo im je teško da smanje državne budžete. A dobro uspostavljena mreža je čekala sa modelima zakona protiv abortusa.

Na zakonodavnim sednicama koje su počele sledećeg januara, države koje predvode republikanci usvojile su rekordan broj ograničenja – 92, ili skoro tri puta više od prethodnog maksimuma, postavljenog 2005.
Tri godine nakon izbora 2010. doneto je 205 zakona protiv abortusa širom zemlje, više nego u celoj prethodnoj deceniji.

“To je bila prelomna godina u odbrani života“, izjavila je Šarmejn Joest, u to vreme predsednica grupe protiv abortusa “Amerikanci ujedinjeni za život”.

“Bio je to masakr“, rekla je Bet Šip, tadašnja politička direktorka NARAL-a, organizacije koja se zalagala i zalaže za prava na abortus.

Izbori 2010. tako su predstavljali poligon za pokrete protiv abortusa na kom su mogli da dobiju ubrzanje. Pokret je počeo tiho i slabo, ali je dobio moć u novom “crvenom talasu”. Grupe za prava na abortus su u međuvremenu oslabljene u mnogim saveznim državama. Debate koje su usledile u državnim zakonodavnim telima ukazale su na polarizaciju koja bi podelila zemlju, kao i u slučaju pandemije koronavirusa i predsedničkih izbora deset godina godina kasnije.

I dok su zakonodavna tela nastavljala da postavljaju ograničenja na ograničenja, grupe protiv abortusa mogle su da argumentuju sudu ono što je Džin Mančini, predsednica “Marša za život”, objavila pred masom u Vašingtonu ranije ove godine: “Roj nije utvrđen zakon”.

Zamah koji je započeo 2010. doveo je do toga da je Vrhovni sud u petak poništio slučaj, iako ankete pokazuju da je velika većina Amerikanaca podržala snagu ovog slučaja presedana, kao i da smatra da je abortus moralno prihvatljiv. U odluci suda piše da je slučaj “Roj protiv Vejda” izazvao “nacionalnu kontroverzu koja je naštetila američkoj popularnoj kulturi u prethodnih pedeset godina”.

Međutim, ta kontroverza je počela, ne sa slučajem “Roj protiv Vejda”, već u zakonodavnim telima, piše Njujork tajms.

“Ono što se dogodilo (odluka Vrhovnog suda) nije u vezi sa religijom, moralom ili nerođenim bebama. Reč je o politici. Republikanci žele da se pretvaraju da je reč o nečem drugom. Ali radi se o kontroli – to je ono što je politika”, rekla je Sesil Ričards, bivša predsednica organizacije Planned Parenthood.

Živeti sa kompromisom

Čak ni neki od najvatrenijih aktivista protiv abortusa nisu videli da dolazi do promena. Činilo se da se 2009. Amerika usaglasila oko ideje da abortus treba da bude „bezbedan, legalan i redak“ – kako je to skovao bivši američki predsednik Bil Klinton. Države su usvojile ograničenja koja su odgovarala javnom mnjenju – zahtevajući pristanak roditelja i periode čekanja za abortuse. Glasačke inicijative za zabranu abortusa u Južnoj Dakoti i Koloradu su propale 2008. godine, a još jedna u Koloradu 2010.

“Ljudi su bili nezadovoljni, ali su u suštini svi mogli da žive sa tim kompromisom“, rekao je Nil Devins, profesor prava.

Grupe za prava na abortus su nizale pobede.

“U 2006. i 2008. ostvarili smo velike uspehe sa demokratama koje su podržavale pravo na abortus, kao i nekim republikancima. Imali smo najveću većinu u Domu, imali smo većinu u Senatu”, naveli su iz NARAL-a.

Grupe za zaštitu prava na abortus su takođe osigurale pokriće zdravstvenog osiguranja za kontrolu rađanja kroz “Obamaker” i odbranili pokušaje republikanaca u Kongresu da odbiju sredstva za planirano roditeljstvo.

“Bili smo mrtva riba u vodi“, rekao je Čak Donovan, dugogodišnji zakonodavni direktor Nacionalnog komiteta za pravo na život.

Osim borbe oko državnog finansiranja poreskih kredita za zdravstveno osiguranje, pro-life pokreti nisu imali konkretnijih pomka. Demografija je pomerala zemlju ka raznovrsnijoj većini za koju se pretpostavljalo da naginje levo. Snage protiv abortusa plašile su se ponovnog izbora Baraka Obame za predsednika SAD i još šest godina potencijalnih imenovanja sudija Vrhovnog sud.

Republikanski stratezi su, međutim, držali na oku savezne države tokom mežuizbora 2010. godine. Karl Rouv, arhitekta pobeda Džordža V. Buša, napisao je za Volstrit džurnal da je grupa koja se zove “Republikanski državni komitet za rukovođenje” imala za cilj da promeni 18 zakonodavnih tela u kojima su demokrate držale većinu za četiri ili manje mesta. Pošto je to bila godina popisa stanovništva, preuzimanje kontrole nad državnim zakonodavnim telima bi republikancima dalo moć nad ponovnom raspodelom. Grupa je navodno potrošila samo 30 miliona dolara, što je manje od troškova nekih trka u Senatu. Republikanci su osvojili 680 mesta, više nego što su demokrate osvojile na izborima posle afere “Votergejt” 1974.

Period koji je nastupio nakon “Votergejta” nije dao mnogo nade snagama protiv abortusa. Republikanci nisu uspeli da donesu ustavni amandman koji zabranjuje abortus čak ni kontrolom Kongresa i Bele kuće tokom osamdesetih, pa čak ni kada su dominirali sudovima. Deceniju kasnije, stranka je postavila osnove da bi uključila i pristalice prava na abortus, a Rodžer Stoun, budući Trampov operativac, savetovao je republikance da podrže pravo na abortus, doduše kroz grupu koju je predvodila njegova supruga.

Ali, republikance iz 2010. podržala je “Čajanka”, pokreta koji je nabujao tokom protesta zbog “Obamakera” u leto 2009. Ankete su pokazale da oko 60 odsto pristalica “Čajanke” misli da abortus treba da bude ilegalan, a da je oko polovine identifikovano kao deo Religijske desnice, koalicije koja se sa zakašnjenjem okupila nakon slučaja “Roj protiv Vejda”, tek 1980. godine, i sa ciljem da se suprotstavi abortusu.

Tokom sledeće godine, veća predvođena republikancima donela su više ograničenja za abortus nego bilo koje druge godine nakon slučaja “Roj protiv Vejda” 1973.

Mnogi od najranijih zakona odražavali su polarizaciju u debati oko “Obamakera”. Zabranjeni su osiguranje abortusa i javno finansiranje za planirano roditeljstvo. Zakoni koji su usledili ticali su se dugih provera za žene koje traže abortus – ultrazvuk, savetovanje iz centara za trudnoću i periode čekanja. U Južnoj Dakoti se sa uobičajenih 24 sata čekanja na odobrenje prešlo na 72 sata. Šest saveznih država je naložilo da obaveštenje roditelja o abortusu bude overeno kod notara. Severna Karolina je zahtevala od žena da dobiju i napomene da abortus može da ošteti njihovu sposobnost da zatrudne i izazove trajne posledice po mentalno zdravlje – tvrdnje koje nisu podržane medicinskim studijama. Mnogi od zakona kopirali su model zakona grupa protiv abortusa, kao što su “Amerikanci ujedinjeni za život” ili “Nacionalni komitet za pravo na život”.

Crveni talas

Kako piše Njujork tajms, novi zakoni su ubrzali strategiju koju su grupe za borbu protiv abortusa prihvatile nakon neuspeha da obezbede ustavne amandmane protiv abortusa tokom osamdesetih: “Ako već nisu mogli da svrgnu slučaj ‘Roj protiv Vejda’ jednim potezom i širom zemlje, cilj je bio da preuzmu zakondavstva u pojedinačnim državama, a da onda ta država donese zakone protiv abortusa. Destabilizacijom bi potkopali legitimitet na saveznom nivou”.

Mladi advokat Ministarstva pravde po imenu Semjuel Alito je artikulisao ovu strategiju u memorandumu iz 1985. godine u kojem je savetovao Reganovoj administraciji da podrži ograničenja abortusa u Pensilvaniji.

“Protivnici abortusa morali su da tvrde da su postepeni zakoni izuzetno razumni i legitimni“, pisao je tada Alito.

Međutim, postojala je podela u pokretu između onih koji su se zalagali za inkrementalizam i onih koji su želeli frontalni napad. Džejms Bop, konzervativni advokat koji se borio protiv abortusa još od slučaja “Roj protiv Vejda” je 1980. napisao prvi plan politike protiv abortusa u republikanskoj platformi. Dopunjenu strategiju je pokušao da predstavi 2007. godine. On je bio umerena struja, a ekstremnije grupe protiv abortusa tražile su potpunu zabranu abortusa, počevši od začeća. Ovi radikalnii napori su, prema Bopu, bili „osuđeni na neuspeh”. Kako je rekao, na kraju bi samo obogatili “Planirano roditeljstvo” i druge grupe koje bi dobile sudske troškove u sudskim sporovima. Još štetnije, kako je napisao, “postoji potencijalna opasnost da bi sud zaista mogao da napravi stvari gorim nego što jesu. Pojačali bi snagu slučaja ‘Roj protiv Vejda'”

Do kraja 2011. pet država – Alabama, Ajdaho, Indijana, Kanzas i Oklahoma – sledile su vođstvo Nebraske da zabrani abortus pre nego što bude održiv. Zabranili su abortus nakon dvadesete nedelje trudnoće, tvrdeći da bi fetus tada mogao da oseti bol.

U martu 2011, nova republikanska supervećina u zakonodavnom telu Arizone usvojila je prvi nacionalni zakon o zabrani abortusa kada je odluka žene bila zasnovana na polu ili rasi fetusa, jednom od mnogih zakona koji su za cilj imali da prikažu pružaoce abortusa kao seksističke, rasističke i pristalice eugenike. Predlog zakona je podstakao Centar za politiku Arizone, koji je osnovan 1995. uglavnom da podrži zakonodavstvo protiv abortusa. U roku od dve godine, pet drugih država ga je kopiralo, a Severna Dakota je započela trend zabrane abortusa na osnovu dijagnoze Daunovog sindroma i drugih genetskih abnormalnosti. Sju Libel, u to vreme aktivistkinja protiv abortusa u Indijani, nazvala je to “crvenim talasom koji se zakotrljao širom zemlje”.

Početkom 2012, izveštaj Instituta Gutmaher, koji podržava prava na abortus, proglasio je „seizmičku promenu“ i kraj konsenzusa o abortusu. Više od polovine žena u reproduktivnom dobu živelo je u državama za koje se smatralo da su neprijateljske prema pravima na abortus – što je 15 miliona Amerikanki više nego deceniju ranije. Deo država na Srednjem zapadu, i na celom jugu, prešao je na stranu protiv abortusa.

Veća politička podela

Mnogi od novih zakona su uznemirili javno mnjenje. Ankete su u to vreme pokazale da više od polovine Amerikanaca smatra da bi abortus trebalo da bude legalan ako bi se dete rodilo sa bolešću opasnom po život ili „mentalnim invaliditetom“, ili kada je mentalno zdravlje majke ugroženo. Većina nije podržala blokiranje federalnog finansiranja abortusa. A tri četvrtine je smatralo da bi trebalo da postoji izuzetak, čak i u poslednja tri meseca trudnoće, da bi se spasio život majke.
Godine 2011, dok je zakonodavno telo pooštravalo ograničenja na abortus, birači Misisipija odbacili su glasačku inicijativu o „fetalnoj ličnosti“ koja bi proglasila da život počinje začećem.

Ali ankete su takođe pokazale da pitanje legitimnosti prava na abortus postaje sve više stranačko. Republikanci su se sve više identifikovali „za život“, a demokrate „za izbor“ (pravo na abortus). Podrška pravima na abortus nekada je u velikoj meri zavisila od obrazovanja i ekonomskog statusa, ali je sada uglavnom zavisila i od partijske pripadnosti.

I dok su republikanci i snage za borbu protiv abortusa sve više radili zajedno na tome da okrenu savezne države u svoju korist, pristalice prava na abortus optuživale su demokrate i grupae za prava na abortus da im je nedostajala infrastruktura koju su njihovi protivnici ostvarili u pojedinim saveznim državama. NARAL je skoro prepolovio broj svojih državnih filijala između 1991. i 2011. A sa demokratama koje su osvojile Kongres 2006. i plasirale prvog Afroamerikanca za predsednika Sjedinjenih Država dve godine kasnije, grupe za prava na abortus imale su problema da ubede demokratske donatore da je slučaj “Roj protiv Vejda” u nevolji.

Zapravo, pokazalo se da je protivnike prava na abortus uvek bilo lakše mobilisati nego pristalice. Neki mlađi aktivisti su upozoravali grupe za prava na abortus da prestanu da se izvinjavaju ili traže kompromis o abortusu. Za novu generaciju, abortus je bio zdravstvena zaštita, a telesna autonomija nije bila nešto što se može ugroziti. Platforma Demokratske stranke je 2012. godine ostala na paroli abortus je “siguran, legalan i redak”.

“Kada bi ste pokušavali da ih ubedite da moraju da ulože novac u Kanzas ili Nebrasku, oni bi rekli da je to uzaludno”, prisećaju se aktivisti NARAL-a, organizacije koja promoviše zaštitu abortusa.

Grupe protiv abortusa su to iskoristile, prikazujući stav demokrata o abortusu bilo kada, bilo gde, pod bilo kojim okolnostima, sa sve plaćenim državnim sredstvima. Predsednica “Pokreta za život ‘Suzan B. Entoni ” Mardžori Denanfelser kaže da je 2010. bila “godina kada se upalilo svetlo o realnosti zakona o abortusu u Americi”.

“Bila je to godina u kojoj je polarizacija između ekstremnog apsolutizma abortusa i pozicije Republikanske stranke bila pobednički kontrast. Ovo je prva godina da su službenici mogli da vide da nam ovo pitanje zaista pomaže. I svaki izborni ciklus je postajao sve jači jer ne nismo popustili sa tim kontrastom”, kaže Denanfelserova.

Republikanci koji su se kandidovali u desno orijentisanim okruzima podržavali su sve strože zakone kako bi se dopali pouzdanim glasačima protiv abortusa i izbegli primarne izazove.

Rezultat – u skoro pedeset godina važenja slučaja presedana “Roj protiv Vejda”, savezne države su donele 1.380 ograničenja za abortus. Skoro polovina, ili 46 odsto, doneta su od 2011.

Zamah je bio na strani republikanaca, a države su počele da donose zakone osmišljene da primoraju sud da reaguje. Republikanci su postali pametniji u vezi sa strategijom jer su se žene pojavile kao glavni sponzori zakona protiv abortusa. Na taj način su izbegli kritike da je „ovo samo gomila belaca koja pokušava da kaže ženama kako da žive svoj život“. I vremenom je, kako piše Njujork tajms, napad na slučaj “Roj protiv Vejda” postao više od borbe za ili protiv abortusa – ovo je bio napad na demokratiju.