Bio je 19. januar 2004, negde u zapadnom delu De Mojna, glavnog grada Ajove, savezne države koja iz tako zamršenih američkih razloga ume da bude kolevka – ali i raka – brojnih političkih karijera. Tih godina delovalo je da je svet otišao do stotinu đavola: na vlasti u najmoćnijoj državi sveta bio je Džordž V. Buš, a Amerika je, zvuči li to poznato, radila sve da izgubi svoje prijatelje.
Ko se nije odazvao njihovom novom krstaškom ratu protiv islama, pardon Iraka, bio je proglašen za izdajnika „slobodnog sveta“. Prvi su stradali Francuzi, pa je pomfrit – a nije ni njihov, nego belgijski, na šta će vas Belgijanci podsećati na svakom ćošku – u republikanskim kafanama i Senatu preimenovan iz „French fries“ u „freedom fries“. (Istorija je dala za pravo Francuzima: nikakvog „oružja za masovno uništenje“ nije bilo u Sadamovoj pustinji, što su svi, a čelnici zapadne alijanse posebno, od početka znali.
Protiv takvog predsednika su se, činilo se, bunili svi, a najviše umetnici: i glumci, i profesori, i muzičari.
O, posebno muzičari.
Ostatak kolumne pročitajte u štampanom izdanju Nedeljnika.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 29. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
