Vozi “juga” i izgleda kao Klark Kent, a da li može da postane Supermen: Ko je Stevo Pendarovski, predsednik Severne Makedonije

Pobednik na predsedničkim izborima Stevo Pendarovski danas je preuzeo dužnost. O njemu piše Aleksandar Severnoapostolovski, novinar Politike

1
Tanjug/AP

Planirajući političku karijeru do najsitnijih detalja, tihi čovek iz senke Stevo Pendarovski pretvorio se u makedonskog Klarka Kenta. Ne samo po dizajnu, savršenoj frizuri i naočarima, već i svešću da u makedonskim političkim igrama heroji nisu oni koji lete i pomeraju solitere ili neki od spomenika Aleksandrovim falangistima koje je podizao Nikola Gruevski, već oni što, umesto da prave lupinge pod južnim Suncem, marširaju sporo kroz institucije, ispod radara medija, političkih i tajkunskih klanova.

Vreme će pokazati da li će Stevo zaista postati Supermen, ali čovek koji je, uoči predsedničke trke, u spisak imovine uvrstio dve stvari – automobil iz jugoslovenske praistorije, kragujevački „jugo” i deviznu štednu knjižicu sa sumom od 12.230 evra – nije imao šansu da izgubi.


Severna Makedonija je, dakle, stabilizovana. Pronašla je svoj mir, tek kad je promenila ime. Šta treba da promeni Srbija i da li je slučaj Pendarovski putokaz za nju? Pre nego što odgovorim, pogledaću u ličnu kartu. Gle čuda! Matični broj je isti, faca na slici takođe. Neko mi je dodao Severni, uz Aleksandar

Rođen pre 56 godina u Skoplju, prvi predsednik Severne Makedonije u roku je završio državni pravni fakultet, što će reći da nije bančio po magičnim kafanama i kafićima Skoplja, već se odmah bacio na magistarski rad sa temom koja je nagoveštavala njegovu životnu i političku putanju: „Nova geopolitika Republike Makedonije – kontradikcije komunističkih i tranzicionih matrica”.

Izučavanje poretka crvenih i novog doba koje je usledilo, kao revolucija koja teče uzvodno, kada se društveno bogatstvo preliva u džepove sivih eminencija komunističkog poretka, i stvara nova vladajuća kasta maskiranih starih drugova i njihove dece, odvodi ga dalje, ka projekciji bolje budućnosti. Šarmantni Pendarovski brani uspešno doktorsku disertaciju, izučavajući spoljnju i bezbednosnu politiku EU i malih država, sa osvrtom na nacionalni diskurs, što ga katapultira na mesto rukovodioca sektora analitike, ključnog mesta u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Kako u to vreme stari mudrac Kiro Gligorov formuliše strategiju evroatlantskih integracija, ne zato što je zaljubljen u EU i NATO, već je svestan tadašnje slabosti Rusije i ne vidi otcepljenu Makedoniju kao igračku koja bi se klatila na ukletoj žici između istoka i zapada, kao da je kineska, mladi Stevo prepoznaje smer koji će ga, od ključnog igrača bezbednosnog sektora, ubaciti u kabinete dvojice predsednika. Tamo nije služio kafu, već je obojici bio – savetnik za nacionalnu bezbednost! Jedan predsednik je vmrovac Boris Trajkovski koji je poginuo u avionskoj nesreći 2004. godine pod sumnjivim okolnostima, a drugi socijaldemokrata Branko Crvenkovski koji je vladao do 2009. godine.

Nije potrebno da mi u dlan gleda stara baba ili da odem kod hodže kojem bih stavio na pod sliku Pendarovskog i tražio da mi odgonetnu ko je mentor sveprisutnog Makedonca u bezbednosnom aparatu predsedničkih kabineta. Njegovi formalni šefovi su se menjali, ali on je ostajao savetnik, uz još jedan angažman: profesor je Političkih nauka na Američkom univerzitetu u Skoplju, kao intelektualnoj ekspozituri velelepne ambasade Sjedinjenih Država koja se prostire nad gradom.

Foto: Tanjug/AP

Iako je 2014. godine izgubio predsedničke izbore od Đorđa Ivanova, divno putovanje kroz biografiju Pendarovskog, uglađenog i civilizovanog momka koji kroz moderno dizajnirani ram za naočare skenira ključne bezbednosne igrače i odnose, kako unutrašnje, tako i spoljnje u balkanskoj Kazablanki, kojom ordiniraju američki kauboji, ruski operativci, kineski krojači svile, bugarski, grčki i srpski operativci, ili turski askeri, navelo me je da ga pre više meseci vidim na vrhuncu političke moći koja je odavno čuvana za njega.

Predsednici su se menjali, od Nikole Gruevskog nema ni traga ni glasa, pa se čini da je nekada moćni premijer zauvek izgubljen u Orbanovim vrtovima, ali je i u njegovo doba Stevo pronalazio svoje mesto pod makedonskim suncem. Kao otvoreni zagovornik ulaska u NATO i Prespanskog sporazuma, što je bila ulaznica Makedonaca, pod uslovom da postanu severni južnjaci jugoistočnog Balkana, imao je unapred obezbeđenu pobedu. Kao da mu je šef izbornog štaba bio Darko Pančev, a telohranitelj Ilija Najdoski. Dakle, i da je hteo, nije mogao da izgubi. Izbacivanjem Gruevskog iz igre i iz zemlje, uz veštog Zorana Zaeva koji je preuzeo apsolutnu vlast sa tradicionalnim albanskim koalicionim partnerom DUI, potvrđena je makedonska jednačina da su „jedan plus jedan jednako tri”. Naime, podeljenim makedonskim biračkim telom na socijaldemokrate i vmrovce, zapravo upravlja albanska manjina, bez obzira na veliki broj partija koje simuliraju njihovu rascepkanost.

Tako i ovoga puta kandidat VMRO-DPMNE Gordana Silanovska Davkova nije imala nikakvih šansi, ne samo zato što je bila ministarka bez portfelja u vladi crvenih Branka Crvenkovskog, već i zato što se tokom kampanje često gubila, potencirajući da iza nje stoji VMRO, umesto da sve karte baci na nacionalno jedinstvo Makedonaca. Tako bi imala više šansi, jer je Prespanski dogovor propao na neobavezujućem referendumu, pošto čak ni Makedonci Zorana Zaeva nisu želeli da se prekrste – ne u crkvi, već u Ustavu, ali je bez obzira na to, u Sobranju napravljena dobitna kombinacija smućkana još pre nego što je otcepljeni specijalac Stejt departmenta Brajan Hojt Ji došao u Skoplje i najavio buduću sudbinu Makedonije.

Davno zaboravljeni premijeri Ljupčo Georgijevski i Vlado Bučkovski na televiziji, sa kiselim osmehom, objašnjavali su, posle objavljivanja pobede Steve Pendarovskog, da Makedonijom zapravo upravljaju glasovi Albanaca, a ovoga puta se moralnim pobednikom može smatrati nezavisni kandidat Bljerim Reka. Iako nije bilo javne podrške Pendarovskom, tajnom agitacijom, Rekini glasovi ulili su se u akumulaciono jezero prvog predsednika Severne Makedonije.

Tihi severnomakedonski momak, dočekao je papu Franju u Skoplju, iako nije položio zakletvu, zajedno sa odlazećim predsednikom Đorđem Ivanovim koji se uz mnogo pritisaka, ostavljen na vetrometini, odlučno suprotstavljao Prespanskom sporazumu. Papa je u pastirskoj poseti zemlji kojom će tek nekoliko dana opstati predsedničko dvovlašće. Izborom Pendarovskog, severnomakedonski put zapečaćen je članstvom u NATO-u. Doktorska teza predsednika koji će „jugom” uvesti Makedonce u Alijansu je potvrđena, dok će zapravo, jedini čovek koji ga je pobedio, nekadašnji pijun Nikole Gruevskog koji je u tranzicionoj fazi postao kraljica, a zove se Đorđe Ivanov, otići u penziju. Hoće li tamo pronaći svoj mir?

Po Skoplju se tračari da će tražiti penziju, kola, šofera i kabinet, ali kako predsedničke privilegije određuje zakon u kojem se pominje Severna Makedonija, a Đorđe je odbio da potpiše sve akte sa novom krštenicom Makedonaca, o njegovoj sudbini može odlučivati šef Sobranja, drug Talat Džaferi. Nekadašnji oficir JNA školovan u Beogradu, potom komandant pobunjeničke ONA koja je vodila rat protiv snaga bezbednosti Makedonije, čiji je mozak bio Stevo Panderovski, sudiće o penzionerskom životu Makedonca Ivanova!

Severna Makedonija je, dakle, stabilizovana. Pronašla je svoj mir, tek kad je promenila ime. Šta treba da promeni Srbija i da li je slučaj Pendarovski putokaz za nju? Pre nego što odgovorim, pogledaću u ličnu kartu. Gle čuda! Matični broj je isti, faca na slici takođe. Neko mi je dodao Severni, uz Aleksandar. Odjednom sam progledao i stabilizovao se. Prekršten sam i postao Severni Apostol. Da se čovek prekrsti! Možda i napredujem, iako ne vozim „juga”?

1 KOMENTAR

Comments are closed.