“Vidim sunčeve zrake na kraju tunela”: Siniša Mihajlović je Gazetina “Legenda” i zaista je legenda…

0
Foto: Profimedia

Legendarni fudbaler i aktuelni trener Bolonje Siniša Mihajlović bio je ganut višeminutnim aplauzom koji je dobio na svečanosti lista Gazeta delo Sport, koji ga je proglasio “Legendom”.

Legenda zbog svega što je uradio u 2019. godini i zbog načina na koji se suočio sa opakom bolešći.

Kako kaže, na putu je da je savlada.

“Na kraju sam tunela. Vidim sunčeve zrake”, počeo je Miha pre nego što su ga prekinule ovacije.

“Naklonost ljudi sa svih strana sveta mi je pomogla. Nisam želeo da budem heroj. Jednostavno, moj način suočavanja sa problemom nije bežanje od istog, već ulazak u borbu grudima. Razlog zbog kog sam nastavio da vodim tim je u saznanju da mi je sve što me zadesilo pomoglo da se osećam živim. Jedva sam čekao da vodim trening iz bolnice, posredstvom video linka. To me je držalo u životu”.

Bolonja je njegov klub, vera i nada, porodica.

A značaj njegove porodice u borbi koju vodi, nemerljiv je, tvrdi Mihajlović.

„Supruga Arijana i deca. Plus, navijači, fudbalski zaljubljenici. Osećao sma da su svi uz mene. Svima sam zahvalan, osetio sam se članom velike familije. Dužan sam da ljudima koji su me ohrabrivali pokažem kako nema razloga da se boje, već da se bore. Ne kažem da bi trebalo da slede moj primer, već da svako postavi mali cilj. I da ga dostigne“.

Urednici Gazete pitalio su ga da izdvoji trenutke koji su mu obeležili karijeru. Setio ih se nekoliko.

„Prvo, pamtim kad mi je otac kupio kožnu loptu na buvljoj pijaci. Premazivao sam je mašću kako bi duže trajala. Sećam se i prvih kopački, pre toga sam koristio one za ragbi. Zatim, osvajanje Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom je obeležilo celu istoriju slovenskog fudbala. Naposletku, srećan sam što sam imao priliku da, najpre na terenu, sarađujem sa Robertom Mančinijem, namestim mu veliki broj golova, zatim i da me uvede u trenerski posao. Jedna od najvećih satisfakcija u karijeri mi je što sam bio selektor reprezentacije Srbije“.

Posebno iznenađenje za Sinišu bilo je što su mu se tokom dodeljivanja nagrade ohrabruućim i emotivnim porukama obratili majka Viktorija i brat Dražen.

“Najviše žalim što nisam imao priliku da oca zagrlim posledinji put. Bolovao je od raka i preminuo. Sad, kad pijem grapu, cugnem jednu za njega, jednu za sebe. Najvažnija stvar u životu je da nikad ne izgubiš želju za borbom. Pre četiri meseca nisam mogao da zamislim da ću sedeti ovde. Sad sam tu, idemo korak po korak, dan za danom”, najavio je nastavak borbe Siniša Mihajlović.