“Video sam gradove bez bulevara, ali nikada nisam video bulevar bez grada!” Priča o modernoj Tirani, prestonici koja stalno iznenađuje

0
Fotografija: Mihajlo Draškić

Kada su sadašnjeg premijera Albanije Edija Ramu u jednom intervjuu za Njujork tajms pre sedam godina upitali zašto su posetioci sa svih meridijana sveta retko navraćali i navraćaju u Albaniju i Tiranu, nekadašnji prvi čovek albanske prestonice je odgovorio da je tako zbog nasleđa diktature i stereotipa. I zaista, put do Tirane iz Srbije uglavnom je vođen predrasudama i stereotipima, posebno ako ste odrasli među omladincima koji su o Albaniji i Albancima učili kroz pošalice o (ne)razvijenom turizmu, komplikovane međunacionalne odnose i sportske okršaje koji su više bili okršaji sa obrisima nekih drugih sfera društva nego sport.

A onda se takve percepcije i razmišljanja razbiju o prve centimetre Albanije, kao kada službenik na graničnom prelazu odbije čak i da pregleda pasoše tuđina iz doskora “neprijateljske zemlje” jer izgleda važi prećutni dogovor da se vikendom potvrde o ulasku u zemlju ne štambiljaju, bez obzira na koju boju vuče putna isprava. I zatim se svakim novim kilometrom – možda i ne tako novih – asfalta albanskih puteva na ruti ka Tirani sve manje osećaju, vide i čuju uski pogledi i pogrešni zaključci, a oseća gostoprimstvo i prijatnost.

Kao što kaže vozač autobusa koji je delegaciju novinara iz Srbije u okviru projekta “Puls Evrope” dopremao do glavnog grada, “turisti su ovde svetinja” i policija će pre da napiše kaznu domaćinu “nego strancu koji je odlučio da u Albaniji ostavi novac”.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 21. jula

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs