“Velika zabluda” je naslov knjige Džona Miršajmera, iz 2017. godine, za koju je Robert Kaplan rekao da i realisti i idealisti treba da je pročitaju jer će “pozitivno uticati na vaš način razmišljanja čak iako se ne slažete sa autorom.” U Aero klubu u Beogradu se većina prisutnih, na predstavljanju ove knjige pre pet godina, sa njim nije složila. Višesatna debata publike, uglavnom liberalno nastrojene, sa autorom bila je nešto najbolje što se u Beogradu desilo pred sam početak pandemije korona virusa. Podnaslov ove knjige je inače “Liberalni snovi i međunarodna realnost”. Otvorila sam je da vidim šta sam, čitajući je u karantinu podvukla, u nedelji između srpskih lokalnih i evropskih nadnacionalnih izbora.
A evo šta kaže Miršajmer o razlikama između liberalizma i nacionalizma: “Liberalizam se usredsređuje na individualno i poklanja malo pažnje društvenim grupama. Nacionalizam se vezuje za sopstvenu grupu, koju predstavlja nacija, koja mu obezbeđuje snažan osećaj učešća u poduhvatu koji nastavlja jednu snažnu, neprolaznu tradiciju. Drugo, u središtu liberalne teorije nalaze se prirodna prava i tolerancija, ali i nacionalna država svakako može da ima sopstveni skup prava i da poziva na toleranciju. Treće, liberalizam ima jednu partikularističku struju, koja kreće od uveranja da ne postoje konačne istine o dobrom životu, kao i univerzalističku proisteklu iz naglaska na neotuđivim pravima. U okviru nacionalizma ne postoji ova univerzalistička struja. Četvrto, liberalizam ne uključuje nikakvu emotivnu vezu između građana i države, bez obzira što oni u velikoj meri od nje zavise. Nacionalistička država podstiče osećanje vernosti. Za nju su ljudi spremni da umru. I peto, liberalizam i nacionalizam različito gledaju na teritoriju. Nacionalisti je smatraju svetom. To je njihova otadžbina, kolevka, te su spremni na ogromne žrtve da bi je branili. Važno im je gde su granice. Liberali ne obraćaju pažnju na granice, već na univerzalna prava”. Kada je ovo objasnio zaključuje: “Do sada bi trebalo da bude jasno da je nacionalizam jača sila od liberalizma. Uprkos tome što u direktnom sukobu uvek gubi, liberalizam ipak predstavlja moćnu ideologiju”.
Međutim, ova dva “izma” nisu uvek u raskoraku. Ima primera koji to dokazuju, od SAD, preko multinacionalnih država poput Indije i Kanade. Građanski nacionalizam, iako ga Miršajmer ne smatra relevantnim, predstavljao bi nešto što je u Evropi i SAD sigurno primer koegzistencije ova dva ideološka pravca. Kada se prava sukobe s političkom stabilnošću, pojednici će prednost dati stabilnosti, tvrdi on, budući da ona uključuje njihovu ličnu bezbednost i blagostanje. Na primer, “ako incividualna prava i liberalna demokratija vode u haos, što za posledicu može imati bedu i smrt, individualna prava vrlo verovatno neće mnogo značiti u praksi čak ni u onom delu javnosti koji ih u principu iskreno podržava.”
Postoje brojne evropske države u kojima je duboko ukorenjeno verovanje u vrednosti liberalne demokratije a posebno baš njihove liberalno –demokratske države. I to je danas jedna od identitetskih osnova Evropske unije kao celine. To ona brani kada kaže da je ugrožen evropski način života. U obračunu Rusije sa Ukrajinom, narativ Evropske unije je upravo na toj liniji. Kampanja koju vodi Ursula fon der Lajen u ime Evropske narodne partije prepuna je takvih poruka kojima se mobiliše i liberalna i konzervativna javnost.
Evropska unija i SAD nalaze se još uvek na istoj strani ideološkog spektra i u međunarodnim odnosima teže uspostavljanju liberalne hegemonije u svetu i to iz vrlo praktičnog razloga: liberalne demokratije međusobno ne ratuju. Na tom aksiomu je uspostavljena Evropska unija i zato je danas nemoguće zamisliti rat između njenih članica. I to je uslov da se ona normalno razvija. Ali da li su i građani EU spremni da za Uniju i njen način života u nekom sukobu, recimo sa Rusijom, umru? Pa ne. I to zna Viktor Orban pa kaže ove nedelje da će učiniti sve da spreči da se Evropa uvuče u rat sa Rusijom i da tačno zna kako će to da izvede. I to će biti glavni narativ nacionalista i populista na ovim izborima.
Kao što znamo, Evropski parlament je prva supranacionalna, predstavnička i neposredno legitimisana institucija u istoriji. U početku su evropski poslanici bili imenovani od strane nacionalnih parlamenata iz redova sopstvenih poslanika i obavljali su duple funkcije, da bi od 1979. godine bili birani neposredno u svakoj državi članici i za svaku od njih ponaosob. Broj mesta u Evropskom parlamentu proporcionalan je broju stanovnika, ali je definisan maksimalan broj mesta koji neka država može da ima. Izbori se održavaju na svakih pet godina, jednu trećinu parlamentarnih mesta zauzimaju žene a političke grupacije ne odražavaju nacionalne podele, već se formiraju na bazi zajedničke ideologije. Četiri klasične funkcije Evropskog parlamenta su zakonodavna, budžetska, nadzorna i savetodavna, kao i kod nacionalnih parlamenata. Predstavnici nacionalnih političkih partija ali i grupe građana kandiduju svoje predstavnike za 720 poslaničkih mesta, a zatim i za preko stotinu top pozicija od predsednika ili predsednice samog Parlamenta, parlamentarnih odbora, raznih zamenika, do predsednika Evropske komisije, komesara i komesarki, Visokog predstavnika ili predstavnice za spoljnu i bezbednosnu politiku…
Šta nude evropske političke grupacije građanima Evropske unije na izborima koji će biti održani sledećeg vikenda?
Evropska narodna partija (EPP) najbrojnija je grupacija u Evropskom parlamentu, a kako stvari stoje tako će i ostati. Trenutno okuplja 84 partije iz 44 države što članice, što kandidatkinje, u kojima na vlasti ima šesnaest predsednika država i vlada, od kojih je jedan i naš. Iz ove grupacije u aktuelnom sazivu ima devet komesara. Predsednik EPP je Manfred Veber iz nemačke Hrišćansko-demokratske partije. Iz ove grupacije dolazi i vodeća kandidatkinja za drugi mandat na čelu Evropske komisije – Ursula fon der Lajen, koja je dobila ubedljivu podršku na kongresu EPP. Slogan ove političke grupacije je Ujedinjeni u različitosti a program je sadržan u Manifestu iz 2019. godine. Ključne poruke koje je ona uputila glasačima širom Evrope ponovila je za vikend u Galiciji, u Španiji. Njen fokus je gotovo stoprocentno na Ukrajini i podršci koju je zajedno sa ostalim evropskim institucijama obezbedila Ukrajini ali i građanima Unije tokom svog petogodišnjeg mandata. Od pandemije korona virusa koja ju je sačekala na samom početku, preko rata u Ukrajini, energetske krize, inflacije, protesta poljoprivrednika do rata u Gazi. “Niko nije očekivao da ćemo biti u stanju da obezbedimo vakcine. Ali zajedno smo ih obezbedili. Niko nije očekivao da ćemo obezbediti 800 milijardi kroz Fond za oporavak NextGenEU, pa smo ih obezbedili. Niko nije očekivao da ćemo se suprotstaviti Putinovim optužbama i energetskoj krizi, ali zajedno smo i to postigli. Postigli smo zato što smo ujedinjeni – 450 miliona ljudi i 27 država članica. Mi moramo čuvati našu Evropu. Vaš glas je vasa ulaznica za budućnost.” Koliko god ovo izgledalo kao opšte mesto i fraza koju smo sto puta čuli u govorima evropskih zvaničnika, to jeste suština. Ni jedna pojedinačna država Evropske unije ništa sama ne bi postigla. Samo ujedinjene one nešto znače na globalnoj sceni i mogu da ponude rešenja za probleme koji prevazilaze nacionalne granice i nacionalne kapacitete. Jedinstvo Evropske unije u prethodinh pet godina multikriza, svakako je najvažniji legat Ursule fon der Lajen. Ono za šta se zalaže su: jaka Evropa, koja brine o ljudima, Evropa koja štiti svoje vrednosti, koja može da odbrani samu sebe. Dovoljno.
Druga, do sada najveća politička grpacija su Socijalisti i demokrate. Okupljaju 35 političkih partija koje su sve i članice Evropske parije socijalista (PES) iz 25 država članica. Iz njihovih redova je Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku Žozep Borelj, kao i sedam aktuelnih komesara, ali i nemački kancelar i španski premijer. Nikolas Šmit iz Luksemburga je vodeći kandidat ove političke grupacije. Do sada je bio evropski komesar za zapošljavanje i socijalna prava. Ova politička grupacija se naročito zalaže za socijalnu pravdu, zapošljavanje i rast, prava potrošača, održivi razvoj, reformu finansijskog tržišta i naravno zaštitu ljudskih prava, posebno prava žena, prava na stanovanje, slobodu medija, transparentno finansiranje političkih partija. Snažno se zalažu za proširenje Evropske unije. Na njihovom sajtu stoji da se zalažu i za ulazak Srbije u EU ali su zabrinuti za demokratiju u našoj zemlji, kao i za političku nestabilnost u Crnoj Gori. Kada im je sajt ažuriran u ovom delu, nisam sigurna. Ne zbog Srbije, nego zbog Crne Gore. U svakom slučaju, socijalistima i demokratama preti opasnost da ih na drugom mestu po jačini na ovim izborima smeni narastajući desni blok partija, naravno ukoliko uspe da se ujedini.
Za sada treća po veličini politička grupacija Renew Europe okuplja liberalne partije iz kojih dolazi i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, ali i francuski predsednik, belgijski premijer, estonska premijerka, slovenački predsednik, kao i šest aktuelnih komesara. Ova politička grupacija pružila je podršku Ursuli fon der Lajen nakon izbora 2019.godine. Sada to neće biti slučaj. Emanuel Makron odlučno predlaže da umesto nje to bude Mario Dragi, bivši italijanski premijer. Liberali sup o pravilu najžešći protivnici desničarai nacionalista i smatraju da od njih dolazi najozbiljnija pretnja evropskim vrednostima, pre svega evropskoj demokratiji i ljudskim pravima. Živa istina.
Ostale političke grupacije koje imaju značajnu ulogu u Evropskom parlamentu su Zeleni i Levica, a desno – Evropski konzervativci i reformisti i Grupa identitet i demokratija. Oni do sada nisu učestvovali u vođstvu Evropske unije ali najnovija istraživanja i projekcije pokazuju da levici i zelenima opada popularnost u korist desno orijentisanih konzervativnih parija, naročito Grupi Identitet i demokratija iz koje dolazi italijanska premijerka Đorđa Meloni. Prema istraživanju Evropskog saveta za spoljne poslove, anti-evropski populisti mogli bi odneti prevagu na evropskim izborima u Austriji, Belgiji, Češkoj, Francuskoj, Italiji, Holandiji, Slovačkoj, Poljskoj i naravno Mađarskoj, dok bi drugo i treće plasirani mogli biti u čak devet država: Bugarskoj, Estoniji, Finskoj, Nemačkoj, Letoniji, Portugalu, Rumuniji, Španiji, pa čak i u Švedskoj. Ako je ovo tačno, to bi značilo da bi oko polovine mesta u parlamentu zapravo pripalo političkim grupacijama koje do sada nisu bile deo “velike koalicije” koju čine EPP, Socijalisti i Demokrate i liberali.
Ursula fon der Lajen za drugi mandat treba da obezbedi kvalifikovanu većinu u Savetu i 361 glas u Evropskom parlamentu. Ovo prvo ne bi trebalo da joj predstavlja problem, iako su protiv njenog reizbora i Olaf Šolc i Emanuel Makron, a verovatno i Đorđa Meloni. Veći problem biće glasanje u Parlamentu, gde nije sigurno da će bas svi glasovi poslanika Evropske narodne partije otići njoj. Glasanje je tajno. Iz tog razloga ovih dana najavljena je mogućnost saradnje u narednoj Komisiji i sa desno orijentisanim strankama, za slučaj da ih bude toliko da za reizbor nisu dovoljni glasovi dosadašnjih koalicionih partnera. Ali pitanje svih pitanja u tom slučaju je koliko desno može biti neko u Evropskoj uniji a da bude prihvatljiv koalicioni partner za sastav nove Komisije. To je svakako Đorđa Meloni i ona je trenutno najtraženija liderka u Evropi. Distancirala se i od Orbana i od Nacionalnog okupljanja Mari Le Pen. Pokazala se i kao vrlo kooperativna kada je reč o podršci Ukrajini i sankcijama Rusiji. Ali je nedavno na ponudu da učestvuje u osnivanju velikog desničarskog saveza izjavila da bi “rado poslala levičare u opoziciju”.
Svaki glas za one koji su još više desno od Meloni, zapravo je pro-putinovski glas, tvrde liberali i socijalisti. To je dakle ključna linija razdvajanja, tj. crvena linija preko koje Ursula fon der Lajen neće prelaziti: odnos prema Rusiji i Ukrajini, za nju je pitanje svih pitanja. “One partije sa kojima možemo raditi zajedno moraju biti pro-evropske, pro-ukrajinske, anti-putinovske i za vladavinu prava”, rekla je u jednoj od predizbornih debata. O ostalom sa desničarske agende se može razgovarati: i o migrantskom pitanju, i o poljoprivredi, i fleksibilnijoj Zelenoj agendi i o zaštiti tradicionalnih vrednosti i porodice, ali o ovome ne. Ostaje da se vidi na koju će stranu prevagnuti nova Evropska komisija i da li su predikcije izbornih rezultata tačne. U Srbiji su bile čak u decimalu.
Dakle, sudar liberala i nacionalista i njihovih koncepcija, odrediće bitno pre svega spoljnu ali i brojne druge zajedničke politike Evropske unije. Belgija završava predsedavanje ovog meseca a Mađarska se sprema da preuzime od 1. jula, baš kada treba da se formira novi Evropski parlament i krenu pregovori o ključnim pozicijama u organima i institucijama Evropske unije. Možda Orbanov Fides sada ne pripada ni jednoj političkog grupacji u Evropskom parlamentu ali jeste jedan od predlagača velike desničarske koalicije koja bi uključivala čak i Alternativu za Nemčku. U tom slučaju nije pitanje koju će stranu odabrati Ursula fon der Lajen, već na koju će stranu Đorđa Meloni.
Ako Ursula fon der Lajen bude prinuđena da se opredeli za desničarske saveznike, umesto za dosadašnje liberale, to bi potvrdilo jedan od Miršajmerovih najcitranijih tvrdnji:“Kratko rečeno, ja smatram da nacionalizam i realizam gotovo uvek pobeđuju liberalizam. Naš svet dobrim delom oblikuju ta dva “izma”, a ne liberalizam. Liberalna demokratija ne bi stvorila mirniji svet čak ni kada bi ostvarila svoje glavne ciljeve – veliko širenje liberalne demokratije, uspostavljanje otvorene svetske ekonomije i izgradnju mnoštva značajnih međunarodnih institucija”. Ja mislim da je on u velikoj zabludi. Možda liberali nisu i neće to uspeti u globalnom svetu realpolitike ali u Evropi jesu. Zato se u njoj ne ratuje a o svemu drugom može se beskrajno pregovarati i na kraju demokratski odlučivati. Liberalizam, pored hrišćanstva predstavlja identitetsku osnovu Evropske unije. Zato sam i sama odabrala da budem liberalka i proevropljanka u ovom životu. I da uvek izlazim na izbore. Od izlaznosti će i u Evropskoj uniji zavisiti rezultat, kao i toliko u istoriji osporavan legitimitet vlasti u Briselu. Baš kao i na upravo završenim lokalnim izborima u Srbiji.
