Pisac Miodrag Karadžić, autor jedne od najčuvenijih TV drama “Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo”, preminuo je danas.

Karadžić je, svojevremeno, dao intervju Nedeljniku. On je tada govorio povodom knjige “Urnebesne komedije” koju je otvorila upravo čuvena “Đekna”, duhovita priča koja se odigrava u zabačenom crnogorskom mestu i prati život jedne porodice.

Karadžićevi komadi nisu imali rok trajanja, pa žive i danas, poput poznate “Prva bračna noć”. Zato što je Miodrag Karadžić znao da skenira gorštački mentalitet, baš kao što je Živko Nikolić to znao da prenese na film ili seriju kakva je “Đekna”.

Miodrag Karadžić je znao da izazove smeh, ali znao je i da prikaže nežnu stranu tih istih gorštaka. Dobio je veliki broj nagrada, ali i punio gledališta komadima “Gorčilo”, “Volim i ja nerandže… no trpim”, već pomenutim “Đekna još nije umrla, a ka’ će ne znamo”.

Vaša knjiga Urnebesne komedije započinje čuvenom “Đekna još nije umrla…” Šta bi se danas promenilo kad bi oni imali mobilni telefon i mogli se čuti svaki dan sa Mišom na vajberu? Da li u tom slučaju ne bi imali o čemu da maštaju i da se nerviraju?

I danas bi bilo isto. U porodici samo mladi znaju vešto koristiti mobilni telefon, pa bi zbrka zbog neke male greške u komandi bila još veća nego u “Đekni”. Znači zbrka duplirana, a nerviranje trostruko. A što se tiče pakovanja paketa sa šunkom, kobasicom i sličnim, ono je danas aktuelnije nego ikad jer Bil Gejts ipak još nije uspeo da elektronski pošalje šunku.

Da li je vaša vojvođanska adresa pomogla da sa odličnim odmakom zapažate sve u vezi sa crnogorskim mentalitetom?

Ja malo šta pišem bez dokumentarne autentičnosti. U stvari, vidim ono jednostavno, a to je u umetnosti najteže. Vidim da su ljudi ljubomorni, zavidni, da je lični interes jedino što postoji, pa se čudim da li je moguće da u Srbiji za četrdeset godina nijedan čovek nije ljubomoran ni na filmu ni u literaturi, sem mojih likova. Vidim i da su ljudi dobri samo i isključivo kad je zakon iznad glave. Molijer je recimo napisao tri komedije o ljubomornim ljudima, a u Srbiji ljubomore nema. Svaki dan nekoj ženi ode glava od sadašnjeg, od bivšeg itd., ali to ne interesuje umetnike.

Vojvodina mi je pomogla utoliko što sam video da se nacionalne stvari pomeraju sporo. Ovde postoji mogućnost upoređivanja.

Srpska ljubav prema Rusiji je nada, niko ne zna kakva, al’ za svaki slučaj. Dobro je dok ima čovek nadu. Daj koka-kolu, marlboro i slično, pa idemo u Rusiju

A da li je vaše vrlo duhovito slikanje crnogorskog mentaliteta: zavist i melanholija, lažni patrijarhat, strah od vlasti i policije, bilo manje duhovito nekim Crnogorcima? Da li je bilo onih koji su vam zamerali i šta su vam zamerali?

Ja sam sve nagrade dobio u Beogradu, a sve izvedbe su bile u Podgorici u CNP, Dodestu i na RTVCG, tako da sam atestiran sa svih strana, pa ako se nerviraju – greška. Ovde su me nagrađivali srpski nacionalisti, a igrali crnogorski. Eto nekako je ispalo da sam podoban za sve strane.

Često u vašim komadima imamo referencu na Informbiro kad je svako u Crnoj Gori imao nekog svog ko je bio na Golom otoku. Danas je Crna Gora u NATO-u, ljubav prema Rusiji je ostala da se njome više bave Srbi? Kako vi to vidite?

Moji nisu bili informbirovci, tako da je moja vezanost za Rusiju mala, ali su sudbine ljudi koji su me okruživali bile takve da ih ponegde nisam mogao mimoići. Ulazak u NATO je izgleda nužan i lično nemam ništa protiv. Srpska ljubav prema Rusiji je nada, niko ne zna kakva, al’ za svaki slučaj. Dobro je dok ima čovek nadu. Daj koka-kolu, marlboro i slično, pa idemo u Rusiju.

Niste samo u “Đekni” sarađivali sa režiserom Živkom Nikolićem. A sad kad je ograničen prostor u jednom odgovoru na jedno pitanje o Živku Nikoliću, kako biste ga opisali?

Živko je bio umetnik u pravom smislu reči i moj odličan prijatelj. Ja sam insistirao da on režira “Đeknu” i ispade dobro. Imali smo još planova, ali šta da se radi, on ode.

U nekom davnom intervjuu baš povodom “Đekne”, rekli ste da mi u Jugoslaviji nismo raskinuli sa patrijarhalnim mentalitetom. Danas, posle tri decenije od tada, sa čim nisu raskinule Srbija i Crna Gora?

Ne može se sa nekim i nečim raskinuti ili ne dok samo ne prođe. Ko još uvek loži drva iz nostalgičnih razloga, šta mu ja mogu, on je u civilizacijskom rikvercu. Postoje ljudi koji iz rodnog kraja donose kamenje, pa u bašti simuliraju svoj potok ispred kuće sve dok im ne stigne račun za vodu, a onda ode potok!

Postoje ljudi koji iz rodnog kraja donose kamenje, pa u bašti simuliraju svoj potok ispred kuće sve dok im ne stigne račun za vodu, a onda ode potok

Skoro pre tridesetak godina izjavili ste da se Crna Gora i Srbija prikazuju preko velikog vojevanja. Da li je to ostalo isto?

Velika vojevanja malih naroda su istorijska nužnost jer ako ne bi imali te mitove svi bi poskakali sa zgrada. Šta je u realnosti, to je sasvim druga priča. U stvari, u mojoj komediji “Samo vi ajte, mi ćemo graktat i arlaukat” nema nijednog hrabrog lika. Za tu komediju sam dobio Nušićevu nagradu, ali su se neki pitali: je li moguće da on misli da ne postoji nijedan hrabar čovek, i eto – ja tako mislim.

Jedna priča u vašoj knjizi zove se “Zašto volim svoju domovinu”. Hajde sad vi odgovorite na to u jednoj rečenici.

Zato što ima centralno grejanje, pa kad uđem u kupatilo, a ono toplo. Ko se nije kupao u hladnom kupatilu ne zna šta je junačko delo.