Velika storija sa dva srećna kraja: Danijele de Rosi, najbolji zamenik kapitena u istoriji loptanja…

2
Foto: Profimedia

Pesma tužnog ratnika koji je orden poklonio devojčici sa đelatom u rukama i nevinošću u pogledu, koja ga je jedina ispratila sa ulica grada kojem će večno služiti. Nikada general, nikada u potrazi za slavom. Uvek na dužnosti.

To je karijera Danijelea de Rosija. Velika storija o jednoj ljubavi i jednom dečaku, koja za razliku od drugih bajki ima dva kraja.

I oba su srećna.

*

Pun sprint, laktovi oštro dodiruju telo, kolena se penju visoko ka grudima na kojima stoji grb Rome i tako pune mišiće mlečnom kiselinom. Usporavanje, start – odoše i noge i lopta.

Roma vodi sa tri gola razlike, ali to uopšte nije važno. Ne može da prođe. Ako je protivnik mušica, De Rosi se pretvori u učitelja Mijagija. Ako je gepard, drugi rimski sin se pretvori u lovca. Ako je fudbaler, onda De Rosi ne mora da se pretvara.

Onda je dovoljno da bude ono što je godinama bio – jedan od najboljih zadnjih veznih tamo gde je uvek tvrdo kada se trči za loptom.

“Il Capitano Futuro” sa brojem 16…

Veliki zalet, pa jedan među korak, pa trk ka lopti i šut svom snagom tako da Fabijenu Bartezu ič nije vredelo što je pogodio stranu. U finalu Mundijala 2006.

Kažu da je najteže šutnuti penal odmah nakon protivničkog promašaja.

Plavušan sa brojem 4 u azurnom dresu nije mario. Budući vođa jedne nove Italije koja neće biti genijalna ali će biti oštra i prkosna.

Sve je to bio Danijele de Rosi i ništa od toga nije postao.

Nosiće, istina, kapitensku traku Rome, ali prekratko da bi ikada mogao da bude voljen kao onaj stariji, lepši i lepršaviji sin.

I upravo u tom nepostajanju, pokazao je Dani svoju veštinu, veću i od one kada protivnik krene u kontru 3 na 1 protiv njega i on ih sve polomi. Ili od one filigrantske preciznosti rimskih juvelira, kada mu se lopta odbije, a on je iz drugog plana pukne golmanu kroz detinjstvo do mreže.

“Nije ga teško voleti, zaista, svaki ljubitelj fudbala obožava da vidi igrače koji želju stavljaju iznad razuma, hrabrost iznad obazrivosti, stisnutu pesnicu umesto onog italijanskog pokreta šakom; igrače koji trče za svakom loptom, a posebno onom koja im neumitno beži”.

Foto: Profimedia

Tako su već pisali o De Rosiju i nije potrebno ništa tome dodati ili od toga oduzeti.

Ali ga je još lakše voleti jer je imao sposobnost da se podredi nekome koga neizmerno voli, sposobnost da pokaže odanost i pripadnost i da ide u pravcu sopstvene totalne štete zbog toga.

De Rosiju nikada nije smetalo što je Toti ispred njega i što će tu ostati.

On je prihvatio ulogu večnog zamenika kapitena i to je radio savršeno.

I kada se namršti i stisne zube i kada se raduje sa navijačima i kada plače na odlasku jer mora da ode da ne bi smetao, da bi Romanisti videli nekog novog klinca odraslog oko Olimpika kada su njega već videli, kada su mu se poklonili i kada su mu odmahnuli za zbogom.

Tako je izgledao prvi kraj bajke o De Rosiju i Romi, a drugi kraj usledio je brzo. Očekivano. Koliko god da je lep onaj plavo-žuti dres Boke i koliko god da je vatre, Danijevog prirodnog orkuženja, u Argentini, nije to to. Nije to ona šetnja ka bioskopu sa devojkom iz srednje škole, nije to miris njenog kaputa kada u Rimu pada zimska kišica i nije to njen poljubac kada je sve potaman.

Danijele de Rosi ne može protiv sebe i tako ne ide protiv svih onih (nas) koji veruju da u precizno definisan kod igre ne može da se uračuna sprint od 70 metara i start koji odnosi sreću, odnosi sve.

Jer on je onaj čovek koji je svoju medalju sa Mundijala stavio na kovčeg svog prijatelja Pjetra Lombardija, ekonoma reprezentacije Italije zašlog u 10. deceniju života, kako bi put preko Stiksa bio miran.

Nije ga bilo briga za to parče metala.

Nije ga bilo briga što će uvek ostati zamenik.

Nije ga bilo briga što nije dobio oproštaj kakav zaslužuje.

Nije ga, naposletku, više briga ni za fudbal, bez one devojčice sa đelatom u rukama i nevinošću u očima, bez njegove ljubavi.

Zato se od njega i oprašta.

Najbolji zamenik kapitena u istoriji loptanja i živi dokaz da u modernom sportu nije umrla romantika.

Danijele de Rosi – i u penziji, zauvek na dužnosti.

2 KOMENTARA

Comments are closed.