Na Dan studenata, praznik koji se obeležava u znak sećanja na smrt akademca Žarka Marinovića, ubijenog tokom studentskih demonstracija, sa državnog vrha odjeknula je izjava koja je bila okidač brojnih osuda.
Gostujući na provladinoj televiziji, ministar informisanja Boris Bratina poručio je da mladi nisu svesni da „tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“.
Uprkos reakciji novinara – „ne da ih ubije“, koja je mogla da posluži kao slamka spasa, Bratina se nije libio da nastavi u istom tonu:
„Pa, ne, ali, kako da ti kažem, svedočimo, gledajući istorijski, svašta se dešavalo.“
Ujedno, prethodne nedelje svedočili smo brojnim potezima policije koji su bili izvan njenih ovlašćenja, ali i njenom nedelovanju u situacijama kada to nalaže zakon.
U prilog tome govori način na koji su pripadnici UKP ulazili u Rektorat, kao i primena sile na protestu koji se održavao ispred. Sa druge strane, tokom održvanja lokalnih izbora neretko je odsustvovala bilo kakva intervencija prilikom nasilja nad građanima ili prijava neregularnosti.
Sve ove postupke policije za Nedeljnik tumačio je advokat i pravni analitičar Rodoljub Šabić, nekadašnji Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja.
Ministar Bratina je izjavio da mladi nisu svesni kako policija ima pravo ih “bije i ubije”. Ima li policija to pravo?
Neverovatna, primitivna izjava koja je sa razlogom shvaćena kao ružna pretnja – pogotovo nakon ne manje skandalozne izjave ministra Glišića da će roditeljima studenata deca biti „vraćana u kovčezima“ . Nije slučajno izazvala žestoke reakcije čak i van naše zemlje.
Naravno da niko nema pravo da ubije. U preko 3/4 zemalja sveta ni sud nema pravo da izrekne smrtnu kaznu za bilo kakav zločin. Zakoni o policiji širom sveta dozvoljavaju upotrebu sile pa tako i vatrenog oružja, ali samo kad je neophodno i na način da nanosi najmanju moguću štetu onom prema kome se primenjuje. Naš Zakon o policiji dozvoljava upotrebu vatrenog oružja samo ako je to „apsolutno nužno“ da se od sebe ili drugog „odbije istovremeni protivpravni napad kojim se ugrožava život“. I zakonodavstva i praksa sudova svih uređenih zemalja podrazumevaju da se u slučajevima upotrebe sile sa smrtnom posledicom ispituje da li su bili ispunjeni svi zakonom predviđeni uslovi. Ako nisu, za posledicu se odgovara.
U kojim situacijama je dozvoljeno da policija primeni silu?
Zakon o policiji kaže da silu, odnosno sredstva prinude policija može da upotrebi samo ako se na drugi način ne može izvršiti zadatak, a i tada suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zaštićenom dobru. Zakon nalaže da to uvek bude najblaže sredstvo prinude kojim se može postići zakoniti cilj i na način kojim se zadatak izvršava bez nepotrebnih štetnih posledica. Zakon naglašava i da su policijski službenici prilikom upotrebe sredstava prinude dužni su da prouzrokuju što manje povreda i materijalne štete, kao i da osiguraju da se pomoć povređenom pruži što pre.
Nažalost svedoci smo, poslednjih godina pogotovo, velikog i rastućeg raskoraka između ovih odredbi zakona i postupanja policije u praksi.
Smatra li se potiskivanje kordona napadom na službeno lice?
Mirno stajanje ispred kordona – ne. Ali, guranje, potiskivanje ili probijanje kordona, ili bacanje predmeta na kordon tužilaštva kvalifikuju kao krivično delo.
Koja je situacija u kojoj policija sme da upotrebi palicu (pendrek)?
Po zakonu službena palica može se upotrebiti „ako se upotrebom samo fizičke snage ne može postići zakoniti cilj“. Zakon nabraja delove tela po kojima se udarci, osim ako je neophodno, ne smeju zadavati – poput glave, vrata, trbušnog zida, genitalija. Nažalost, i ovo „ako je neophodno“ gotovo redovno se u praksi zanemaruje. Građani i mediji bili su svedoci mnogih scena brutalnog batinanja čak i očigledno nemoćnih, već savladanih lica po svim delovima tela.
Koja su prava privedenog prilikom i nakon hapšenja?
Policija po zakonu ima pravo da poziva građane radi prikupljanja obaveštenja. Svrha ovog prava je da se dobiju obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog postupka. Nije opravdano pozivati građane radi prikupljanja informacija o zakonitim aktivnostima drugih građana, koja ne predstavljaju krivična dela. Pogotovo je nedopustivo pozivati ih radi pukog maltretmana.
I kad prikuplja obaveštenja u zakonom predviđene svrhe, policija je dužna da poštuje zakonom utvrđena prava građana. Kad poziva građanina, mora naznačiti razlog pozivanja. Prinudno može dovesti lice koje se nije odazvalo pozivu – samo ako je u pozivu bilo na to upozoreno. Prikupljanje obaveštenja može trajati najduže četiri časa, a samo po pristanku građanina duže. Građaninu koji je obaveštenje dao, mora se pročitati službena beleška o tome i on ima pravo da stavi primedbe koje je policija dužna da unese u belešku, kao i da mu izda kopiju beleške ako on to traži.
Sva navedena prava često se ne poštuju, pa građani u ličnom ali i u opštem interesu treba da insistiraju na njima.
Kako policija treba da postupa prema privedenom licu u policijskog stanici?
Policija je dužna da mu odmah navede razlog odnosno osnov lišenja slobode, da ga pouči o pravu na branioca i pravu da se u odsustvu branioca brani ćutanjem. Ima i pravo na pregled lekara koga može i sam da odredi. Sve navedeno je i sastavni deo „Pouke o pravima uhapšenog lica“ – dokumenta koji bi policija trebalo da da predaje licu odmah po dovođenju u policijsku stanicu.
Bilo da je u pitanju tzv. policijski pritvor koji ne može trajati duže od 48 sati, bilo pritvor po odluci suda – zakon zabranjuje da se vređa ličnost i dostojanstvo pritvorenog, a pogotovo da on bude izložen nasilju ili torturi. Nažalost, u zabrinjavajućem broju slučajeva to policija ne poštuje, a čak i izuzetno grubo kršenje zakona ostaje bez sankcija čak se i prikriva i zataškava. Pomenuću, ilustracije radi, drastičan primer batinanja do smrti pritvorenika u stanici policije Boru. Ni pune dve godine nakon teškog, jezivog zločina akteri tragedije nisu identifikovani, sektor unutrašnje kontrole MUP-a se ne oglašava, tužilaštvo ćuti.
Student Arhitektonskog fakulteta Matija je, kako su saopštile njegove kolege, udaren pesnicom kada je tražio da pozove advokata. Kako to komentarištete?
To je moguće komentarisati samo na jedan način – kao nedopustiv postupak za koji bi se, u normalnim prilikama, morala snositi odgovornost. Nažalost, da još jednom ponovim, naša je stvarnost da se i za mnogo teža kršenja standarda policijskog postupanja ne snosi nikakva odgovornost.
Prethodne nedelje Uprava kriminalističke policije upala je u Rektorata, nakon čega su se ubrzo građani okupili. Da li policija sme da ulazi u Rektorat, na koji način i po kom osnovu?
Autonomija univerziteta podrazumeva i nepovredivost akademskog prostora. U skladu sa tim, Zakon o visokom obrazovanju utvrđuje da je prostor visokoškolske ustanove nepovrediv i da u njega ne mogu ulaziti pripadnici policije bez dozvole nadležnog organa te ustanove. Ali, ta nepovredivost je značajno relativizovana dodatnom odredbom koja se može vrlo široko tumačiti – „osim u slučaju ugrožavanja opšte sigurnosti, života, telesnog integriteta, zdravlja ili imovine“.
U ovoj konkretnoj prilici suvišna je rasprava o tome da li je bio ispunjen neki od navedenih uslova, odnosno da li je postojao odgovarajući nalog tužilaštva ili suda. Razlog za protest građana je bilo nešto sasvim drugo. Unapred se znalo da zakonitu istragu povodom tragične smrti jedne studentkinje niko ne bi sprečavao. Mogla je biti sprovedena bez problema i nepotrebne dramatičnosti. Ali, spektakularan upad brojne policijske formacije sa sirenama i kamerama u zgradu u kojoj se moglo očekivati da svi budu spremni na saradnju, što je sled događaja i potvrdio, građani nisu doživeli kao deo smislene, ozbiljne i odgovorne istrage, već kao insceniranu demonstraciju sile i pokušaj diskreditacije uprave univerziteta i studentskog pokreta.
Naučnoj saradnici Milici Lukić Petrović policija nije dozvolila da uđe u Rektorat u kome je imala predavanje. Tražili su da je legitimišu i da joj fotografišu ličnu kartu. Ona je navela da sa legitimisanjem nije imala problem, ali sa fotografisanjem lične karte jeste. Da li je regularno fotografisati ličnu kartu prilikom legitimisanja?
Ako je potrebno utvrditi identitet, uvid u ličnu kartu je sasvim dovoljan. Fotokopiranje lične karte nije potrebno, a ni predviđeno nijednom odredbom zakona. Dakle, nije regularno – čak predstavlja povredu prava zajamčenih Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Kordon nije dozvolio na protestu kod Rektorata da ekipa televizije N1 stane iza njega. Da li je dužnost policije da propusti novinare iza sebe u takvim situacijama?
Novinari i mediji su legitimni predstavnici javnosti i policija bi tako trebalo i da ih tretira i da im omogućava i olakšava da rade svoj posao. Naravno, nije policija obavezna da uvek, u svakoj prilici, propusti novinare. Postoje situacije u kojima njihovo prisustvo može ometati postupanje policije. Ali, bez takvog pravdanog razloga policija ne bi smela da ograničava i otežava rad novinara, a pogotovo je nedopustivo, mada se, nažalost, često dešava, da favorizuje samo neke medije.
Nedavno su uhapsili dvojicu studenta iz Novog Pazara zbog sumnje da pripremaju dela protiv ustavnog uređenja. Veliki broj ljudi je uhapšen pod istom sumnjom od početka studentskih protesta. Možete li da objasnite koja dela se smatraju pripremom napada na ustavno uređenje? Da li je, po Vašem mišljenju, u porteklih godinu dana dolazilo do zloupotrebe prilikom takve kvalifikacije?
Poslednjih nekoliko godina za ta teška krivična dela, dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, ljudi se sumnjiče, pritvaraju pa i optužuju nedopustivo lako, a najčešće bez ikakvog osnova. U gotovo svim okončanim slučajevima presude su donete na osnovu „sporazuma o priznanju krivičnog dela“. Ne sprovodi se pun krivični postupak i presude ne sadrže obrazloženje, pa definitivno ostaje sumnjivo da li je krivičnog dela uopšte bilo. Istovremeno, činjenica da se najveći broj slučajeva u kojim okrivljeni nisu hteli da priznaju delo, pa je vođen pun krivični postupak, završava oslobađajućim presudama – govori da je vlast, paranoično zastrašena, važan odgovor države na ugrožavanje ustavnog poretka, pretvorila u sredstvo za zastrašivanje političkih oponenata.
Nedavno su održani lokalni izbori. Prema izjavama sa terena, policija u više navrata nije regovala na pozive i prijave izbornih neregularnosti ili nasilja. Kako su svedočili predatavnici studentskih lista, u više navrata se dešavalo da policija, prilikom prijave da se u određenom objektu vrše kriminalne radnje, ne postupi po prijavi, već legitimiše one koje su prijavljivali. Kako to ocenjujete?
Radi se o neizvršavanju obaveza i kršenju zakona. Primarni zadatak policije je da štiti građane i njihova prava. Ona ne sme da ne reaguje na nasilje ili drugo kršenje zakona kom prisustvuje. I, što se krivičnih prijava tiče, svaki policajac je, prema izričitoj odredbi zakona, dužan da ih primi i da ih bez odlaganja prosledi nadležnom tužilaštvu.
Imate li utisak da je policija na izborima štitila “fantomske birače”?
Veoma mnogo građana ima takav utisak. Mučno je bilo gledati scene u kojima je policija mirno posmatrala navodne birače kako opremljeni letvama i batinama patroliraju ulicama, a još mučnije situacije u kojima nije reagovala na njihove napade na mirne građane, ili je reagovala protiv građana kada su odlučili da se fizički suprotstave nasilnicima.
Tagovi
