Benjamin Netanjahu će umesto u zatvor ući u istoriju Izraela kao prvi političar koji je vodio vladu u pet mandata, nadmašivši tako i oca nacije Ben Guriona, četvorostrukog premijera. Netanjahu, zvani Bibi, podelio je zemlju kao nijedan drugi političar u istoriji Izraela. On je najvoljeniji i najomraženiji čovek u državi, kao kraljevi apsolutisti, zbog čega mu i pristaje nadimak „King Bibi“ ili „Bibi kralj Izraela“. Na jednoj strani je kosmopolitski Tel Aviv, sa svojom atmosferom mediteranske metropole, koji je listom glasao za opoziciju, bilo da je reč o Plavo-beloj partiji generala Benija Ganca, laburistima ili Merecu (levičari), dok su Jerusalim i ostatak zemlje opet poklonili poverenje Netanjahuovom Likudu i drugim ekstremno desničarskim partijama, religioznim ili laičkim.
U jedinoj državi na svetu u kojoj Donald Tramp ima tročetvrtinsku podršku, rezultat Netanjahua, i pored svih problema sa optužbama za korupciju i zloupotrebu položaja, nije iznenađenje. Medijska podrška u Izraelu Bibiju je obrnuto proporcionalna statusu koji ima u najpoznatijim medijima na Zapadu, što je moglo da dovede do zabune. Pomoć The Donalda prijatelju Bibiju u izbornoj kampanji prelazila je granice dobrog ukusa u državama sa pristojnom demokratskom tradicijom, uključujući i kršenje par nepisanih pravila u američkoj spoljnoj politici.
Naravno, Trampova pomoć nije gratis. „Dogovor stoleća“, kako u Beloj kući nazivaju plan Trampovog zeta Džareda Kušnera za Bliski istok, mogao bi da stigne na sto neposredno po formiranju nove vlade u Jerusalimu. Američki državni sekretar Majk Pompeo, koji sa Netanjahuom deli duboki animozitet prema iranskom teokratskom režimu, stavio je do znanja da bi SAD posle priznavanja suvereniteta Izraela na Golanskoj visoravni mogle to isto da učine i po pitanju pripajanja delova teritorije Zapadne obale. Na osnovu tih znakova se pretpostavlja da je to srž američkog „dogovora stoleća“, neka vrsta razgraničenja između Jevreja i Palestinaca na teritoriji Zapadne obale.
Ozbiljan problem za Kušnerov plan i novog-starog premijera Netanjahua predstavlja ultraortodoksna desnica koja je osvojila 21 mesto u Knesetu i bez koje Bibi ne može da formira parlamentarnu većinu za novu vladu. Koliko god malo američki plan za rešenje dao Palestincima, to će za jevrejsku religioznu desnicu biti mnogo. Alternativa savezu sa ultraortodoksnim partijama je koalicija sa Plavo-belom partijom generala Benija Ganca. Međutim, tu imamo drugi problem: radikalna verska desnica je spremna da izađe u susret Netanjahuu da izglasa zakon u Knesetu koji bi Bibija zaštitio od sudskog procesa, dok bi za Ganca takav potez značio političko samoubistvo budući da je vezivno tkivo njegovog pokreta želja da se Netanjahu pošalje u zatvor ili političku penziju.
Izraelska levica, predvođena Ben Gurionom, stvorila je i postavila na noge Izrael posle Drugog svetskog rata pobedivši u kratkotrajnom ratu Arape i Britance. Laburisti su, pored par epizoda, vladali više od pola veka. Izraelska levica na krilima visokoobrazovanih jevrejskih iseljenika iz Evrope – koji su, kako je svedočio u svojoj autobigrafskoj knjizi „Priča o ljubavi i tami“ Amos Oz, shvatili vek ranije da je najvažnije ulagati u znanje jer ono, ma šta se dogodilo, ne može da se izgubi – i pionira iz poljoprivrednih zadruga (kibuca) činila je kičmu mlade jevrejske države. To je bilo moguće jer su okosnicu stanovništva u tek rođenom Izraelu činili evropski Jevreji, obrazovani poligloti u najboljim školama i na univerzitetima.
Nije slučajnost da je do političkog tektonskog poremećaja došlo u drugoj polovini poslednje decenije prethodnog veka kada su u Izrael počeli masovno da dolaze Jevreji iz Rusije i Azije. Kompozicija stanovništva Izraela je promenjena i poslednji veliki trijumf laburista je zabeležan 1992. godine sa Jicakom Rabinom, dok je prošlo 20 godina od pobede Ehuda Braka, poslednjeg laburističkog premijera. Partija koju je osnovao otac nacije Ben Gurion na prošlonedeljnim izborima osvojila je manje od pet posto glasova i imaće samo šest poslanika u Knesetu sa 120 mesta. Izraelski laburisti su doživeli sudbinu sestrinskih partija u Grčkoj i Francuskoj, Pasoka i Socijalističke partije.
Paralelno, sindikati koji su predstavljali moćno oružje u rukama levice izgubili su na važnosti. Ekonomija se toliko promenila da su sindikati ostali prazne ljušture. U poslednje dve decenije došlo je do tehnološke revolucije: izraelska ekonomija se više ne bazira na pomorandžama i drugim agrumima već na novim digitalnim tehnologijama. Laburisti su izgubili i drugi važan stub: politika traženja kompromisa za mir sa Palestincima i kreiranje prosperitetnog i stabilnog Bliskog istoka. Danas većina birača u Izraelu tretira one koji pričaju o miru kao naivne sanjare koji ne žele da se probude i sagledaju stvarnost.
Dugovečnost Netanjahua na čelu Izraela ne može da se shvati ako se ne poznaje istorija Jevreja. Holokaust je samo poslednji eho višemilenijumskog proganjanja, šikaniranja i ubijanja Jevreja koje su praktikovali gotovo svi vladari: od katoličkih kraljeva u Španiji i Francuskoj, rimokatoličkih poglavara u Papskoj državi, preko ruskih careva i protestantskih vladara u Velikoj Britaniji, do otomanskih sultana.
Na parčetu zemlje između Zapadne obale i Mediteranskog mora sabila se memorija čovečanstva: od progona iz Španije, geta u Italiji i po ostatku Evrope, preko pogroma u carskoj Rusiji i šikaniranja u Poljskoj, Litvaniji, Letoniji, Ukrajini, do genocida u Drugom svetskom ratu…
CEO TEKST ČITAJTE U AKTUELNOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 18. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
