Ona ne zna šta je telegram. Dobro, zna šta je telegram, verovatno čak i kako izgleda, ali ne zna zašto je telegram važan i pomalo je zabavlja, mada iz poštovanja prema preminulima to neće da prizna, kad god me čuje kako razgovaram telefonom i teško uzdišem i rastužim se i tražim adresu jer „Poslaću telegram“.
„To je malo vaša crnogorska stvar“, kaže, pa onda insistira da prisustvuje slanju telegrama, kao da je to neka tajna koju samo mi znamo. Isprva je mislila da treba zajedno da pođemo u poštu, pa da ja valjda tamo svečano izjavim kako želim da pošaljem telegram; onda joj je bilo još zanimljivije što postoji neki broj telefona koji okreneš i izdiktiraš neka slova i to stvarno stigne gde treba. Mada i dalje ne može da prežali što se i telegrami saučešća ne pišu sa STOP.
Zar to ne bi, uostalom, bilo prikladnije za smrt? U jednom trenutku te ima i onda je samo STOP, bez ikakve tačke
Odavno sam shvatio da ta njena zafrkancija sa telegramima služi da mi skrene misli sa onoga što sam upravo saznao, i onda, kao da joj je prvi put, sluša priče o poštarima koji dolaze i po dvadeset puta dnevno u kuću žalosti, i da u svakom crnogorskom domu postoji kesa u kojoj se brižljivo čuvaju telegrami saučešća i da je jako važno šta u njima i od koga piše.
Zabavlja je, na taj bolje-da-se-smejemo-o-takvim-stvarima, i kult crnogorskih čitulja; čak i u minijaturnom špajzu našeg zvezdarskog stana, negde kod jednom upotrebljenih peraja za ronjenje i nikad neupotrebljenog šatora za izlete, ima naramak novina i iz 2004. i iz 2012. koje nikada neću opet prelistati, ali koje nikada neće biti bačene.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 19. MARTA NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
