Umesto poslednjeg pozdrava Ivici Osimu: Legenda i mit u plavoj trenerci

0
EPA/JULIAN ABRAM WAINWRIGHT

Oni koji su ga voleli, tvrdili su da je Osim imao priliku da odvede tim na vrh sveta i da bi takva euforija zauvek promenila istoriju Jugoslavije. Da bi, samo da je Hadžibegić bio precizniji, krvavi pir bio izbegnut. Samo da je Piksi pogodio penal, sve bi se samo rešilo. Samo da je Genije ubacio loptu u praznu mrežu sa dva metra.

Oni koji su ga prezirali, tvrdili su da je Osim lično upropastio šanse Jugoslavije, prateći samo lični interes i da je terajući inat onemogućio da se dogodi čudo. Da nije bilo mesta za izraubovane igrače. Da je trebalo da vodi i mladog Jugovića u Italiju. Da je Šuker morao da igra. Da je Pančev morao da igra.

A istina je bila i jeste tačno na sredini.

Niti je Osim svojom genijalnošću i taktičkom postavkom – kako je to objašnjavano – odveo Jugoslaviju na korak od čuda i pola koraka od spasenja, niti je Osim direktni krivac što čuda nije bilo.

Bio je to klasičan jugoslovenski tim, koji je u skladu sa dobrom fudbalskom tradicijom Jugoslavije, bio lošijeg sastava nego što je mogao da bude, u čiji se prvi tim nisu tek tako stavljali mladi igrači, tim koji je mogao da bude mlađi i talentovaniji nego što je bio, ali ništa od toga ne bi garantovalo drugačiji ishod.

Nije bilo ni suve genijalnosti, ni detoniranja čuda u paramparčad.

Ali su mitovi nastavili da se razvijaju. I Osim je vrlo često u njima igrao važnu ulogu.

Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs